Prikaz objavljen 20. februara 2019. u jednoj FB grupi
O, čitati o żivotu! Čak i onda kad ti džakovi vremena stoje na vratu, da, čak, čak, jer moraš. U jeku jeke, moje sopstvene, kad mi vrvi u glavi od ideja šta ću i kako ću doći do slobode, na prozor mi je zakucao Pavić. Onako kako sam ga uvek i doživljavala – kao mudrac, seobni starosedelac, onaj ko zna da plete priču i ko mašta za sve nas uokolo. Baš takav Pavić, celovit, i sa delom i sa životom, na prozoru, i reč perčin, perčin, dok hodam gradom. Instant je došao, instant sam ga primila, te odgledala videe na netu, zadržavajući se na metavremenskim delovima i diveći se svetu koji ga slavi.
O poshumnoj slavi koja raste kroz azerbejdžanski, tajlandski, korejski, kineski svet priča njegova supruga Jasmina Mihajlović, tamo na netu. Priča u etru iz koga nas on sve kroz pojedinačne prozore posmatra (usudite se da otvorite i drugo krilo, oknasto, okasto, pa da vidite, bar, neke oči iz drugog sveta).
O ličnom doživljaju puta u Hazariju i reminiscencijama i asocijacijama na Pavića govori Jasmina u ovoj knjizi koju sam i “instantno” i “degustantno” listala drugi put. Sada, u ovom okrajku vremena. O krajolicima te daleke zemlje Azerbejdžan, kavijaru i krvi u suzama kad se seti njega, o tome piše Jasmina, ispisujući još jednu deonicu sopstvene ljubavi koju, znamo, nadgleda Pavić lično kada ona otvori oba okna svog prozora.
“Da li je sećanje na ljubav stvarna, živa ljubav?” pita se ona. I zna i mi znamo da jeste.
O, čitajte život. Čak i kada je smrt. Zašto? Zato što je smrt jedna varijabila. Crne rupe i zvezde su isto, danas sam to čula! Eureka!
p.s. i čitajte Hazarski rečnik ako kojim slučajem niste.
Ana Atanasković / Samo voli
ANA ATANASKOVIĆ 