Sreća je pitanje stava

Duh

Ležim na terapijskom stolu ispod dva kruga belih magneta, nisam tu, što kažu, zbog masnih kolača već zbog realnog nemalog problema i, u trenutku kada mi se javi ideja da opet pišem o sreći, na radiju počinje pesma sa stihovima: “i dalje vidjam srećne ljude, kako su uspeli” i “i dalje su mi srećni ljudi odnekud poznati”. Pomislim kako je divno kada me u idejama prati sinhronicitet. To se dešava sa knjigama koje pišem a sada mi jonosfera šalje znak i za manje tekstove. Divota.

Foto: Artem Beliaikin, Pexels

Pre neki dan sam kao komentar i poruku od iste osobe dobila mišljenje da preterujem u opisivanju svog divnog vremena na moru, da ne može više da čita o “cvetićima i leptirićima” o kojima pišem na društvenoj mreži i o neverici koliko obraćam pažnju na lepe stvari u Beogradu. “Mi kao da ne živimo u istom gradu”, napisala je ta osoba da joj to posebno smeta. NIJE POENTA TEKSTA TA OSOBA. Ne može nas niko uvrediti ukoliko smo sagradili čvrstu uživajuću tvrđavu oko sebe. Poenta je šta možemo od njenog stava da naučimo. Jednom rečenicom, potrebno je, ako želimo da budemo srećni, da nam stav prema životu bude sasvim suprotan od njenog (uz svo dužno poštovanje prema njenom izboru, nije potrebno mešati se u tuđe sudbine).

Ja taj stav razumem jer sam ga delimično imala davno, u ranoj mladosti (mada nikada u tolikoj meri da prigovaram drugima i mešam se u njihove živote, no, i to je pitanje izbora). On je uglavnom bio nasleđen i uslovljen, jer u dubini svoje duše nisam osoba orijentisana na loše, ali sam rasla u uslovima u kojima je jedan član moje porodice od rođenja bio pogođen najstrašnijom zamislivom sudbinom. Ta činjenica je duboko uticala na sve ostale članove, pa i na mene. Detinjstvo je bilo, svojim velikim delom, okidač za neka moja uverenja o nemoći, nesreći i gledanju na svet iz mračne tačke. No, moja unutrašnja priroda je sasvim drugačija od mojih okolnosti i čim sam se na određenom nivou odvojila od njih, počela sam da tragam za drugačjim odgovorima i pristupima životu.

Foto:  Riccardo BrescianiPexels

Put je bio dug i mukotrpan, ne bez bolnih lekcija koje sam i sama morala da pređem da bih došla do rešenja. Iskustveno. Praktično. Životno. Ne samo kroz reči, citate, tekstove i knjige. Put je bio dug ali sam shvatila da je, ipak, mnogo delotvorniji od ukopavanja u mestu koje se zove “sve je teško, sve je grozno, nema izlaza, nema nade”.

To je jedini put, ako stvarno želite da budete srećni – rešiti da je sreća pitanje stava. Ništa nije savršeno niti će ikada biti. Niti je ljudima koji osete život sa radosne strane sve idealno. Niti očekuju da bude idealno. Samo znaju i od sebe, prvenstveno, očekuju, da će fokus na ono što je lepo, dobro, pozitivno, radosno, inspirativno, entuzijastično i kreativno prvo doneti osećanje mira, zadovoljstva, potentnosti, energije, sreće a onda i povećavati takva osećanja.

Kad jednom osetite (akcenat je na osetite, a ne na shvatite, jer umom se ne razumeju pitanja duha) da je sreća pitanje izbora, gledanja na stvari, drugačijih perspektiva, kreiranja zadovoljstava, obraćanja pažnje (da, ako baš nemate na šta drugo onda obratite pažnju na cvetiće i leptiriće, svakako su radosniji od bilo kog čoveka ukopanog u mrgođenju), onda, hvala Bogu, nema nazad.

Foto: Andre Furtado, Pexels

Ima padova, laže svako ko kaže da ih nema. Čovek ima određenu količinu energije za određeni period. No, oni kraće traju i postaju poučni, iz njih se stvara samo još bolji pojedinac, koji će se sutradan smejati i raditi još više. Biti srećan ne znači biti lud. Evo, recimo, primer Beograda, koji mi je naveden. Da, ja volim Beograd, to je grad u kome živim i u kome sam doživela najkvalitetnije nizove sopstvenog života, toliko toga mi je dao. Sada mu ja dajem ljubav. Nikada neću da kažem da ga više ne volim jer je postao onakav ili ovakav, bilo kakav (“to više nije moj grad”, čujem često). To bi bilo isto kao kada bih prestala da volim nekog bliskog ko se razboleo, promenio iz bilo kog razloga. Ako je ljubav postojala ona ne može nestati. Međutim, to ne znači da ne vidim i loše strane. Ako neke mogu da promenim, zovem, intervenišem, bivam asertivna, borim se za svoja prava, status, za ono što plaćam. Ako ne mogu, uvek ću prebaciti fokus na ono šta mi je lepo. A ima toliko toga…svuda, na svakom mestu.

Lamentiranje nije moj put. Ne lamentiram ni nad Beogradom ni nad svojim životom (u lamentiranju često prepoznajem skrivenu agresiju i manipulaciju). Ni nad svojim problemima, kojih će uvek biti. Nelamentiranje se uči. Telesno. Duboko. Aktivno. Ne mogu ni ja ovim tekstom to učenje da prenesem, ma koliko se trudila. Ne nalazi se u knjigama.

Foto: Pexels

Ono što mogu da prepoznam kao jedan od prvih koraka je izlaženje iz, kako bih ga nazvala, duhovnog mazohizma. To znači prepoznati situaciju. Ako si u blatu, ne natovarivati sebi još na vrat trpljenjem onoga što se ne mora. Trpimo ono što moramo uz duboko osećanje i usmerene aktivnosti ka jednom od ova tri koraka:

  • proći će, kao što sve prolazi
  • razmišljanje kako se može izbeći ili svesti na minimum
  • ako je neminovno, šta mi trpljenje govori, kako mogu da ga iskoristim
  • razlikovati neminovno od promenljivog
  • staviti fokus na dobro, lepo, nadajuće, ljubavno

Ako sam “srećan put” naučila ja, svedok najstravičnijih stvari u sopstvenoj okolini i neko ko je prolazio i i dalje prolazi kroz izazove, ako sam naučila da tražim, uvećavam i stvaram radost, onda to može svako.

Potrebno je samo da želi da se pokrene.

Ana Atanasković / Samo voli

Dve kotorske priče – Milorad Pavić i Jasmina Mihajlović

Recenzije

U svetu mog čitanja više ništa nije bilo isto kada mi je Hazarski rečnik Milorada Pavića zavrnuo šiju naopako. Evo, i ova rečenica je direktan uticaj Pavićeve energije na mene (jedan od razloga zašto sada manje ili skoro nikako ne čitam beletristiku, jer mnogo pišem i želim da budem autentična). Bilo je, hvala Bogu, još takvih knjiga, što bi rekli Englezi, milestones (iz nekog razloga prija mi da koristim ovu reč bez prevoda), kao što je poezija Vaska Pope, Tom Džons Henrija Fildinga, Tristram Šendi Lorensa Sterna, Braća Karamazovi Dostojevskog, Stranac Albera Kamija, Buka i bes Vilijama Foknera, Derviš i smrt Meše Selimovića. Ima ih još, nisam baš dobra sa spiskovima. Milestone. Kamen međaš.

Od tada, a bila je to 1993. godina “jurim” Pavića po njegovim knjigama, u putopisima njegove supruge Jasmine Mihajlović, po Dorćolu (jednom ga slučajno sretoh blizu keja a jednom sam otišla u njegov legat) i po mislima. Toliko ga jurim da sam ga “ujurila” i u svojoj knjizi o Beogradu. Pa ne može milestone da ne bude u knjizi-čedu “polaznika-pisca”. Dakle, Pavić mi je kao ljubljena pojava (a volela sam i da ga slušam kad god bi gostovao u nekoj televizijskoj emisiji) jedna zanimljiva podsvesna tematika.

Dobrota
Foto: A.A.

Pred put u Kotor, čiji je jedan od podstrekača (opet!) bio upravo Pavić pročitala sam knjigu koju je napisao zajedno sa Jasminom Mihajlović, Dve kotorske priče. Što bi rekli, u četiri ruke i sa jednim srcem. Radi se o spoju dve priče koje za tematiku imaju Kotor, pisane iz dva različita aspekta. Pavić je svoju napisao “pavićevski” a Jasmina putopisno. Zanimljivo je da nisam neki posebni ljubitelj putopisa ali Jasminine volim. Prvo zato što su detaljni, emotivni, ženski, intelektualni, duhovni, svemirski i prozirni a drugo što se u njima (opet!) često pojavljuje Pavić.

Šta kaže Milorad Pavić? Kako je video Kotor? Neću prepričavati. Nije u tome stvar kada se piše utisak, da se “prikazivač” nadmeće sa autorom. Piše se srcem i o srcu i iz srca. Jer, srce pamti duže nego um. Um je propadljiv, srce ne.

Kotor
Foto: Виктория Сидоренко, Pixabay

Reći ću, dakle, ovo – da je napisao samo ovaj pasus vredelo bi apsolutno sve. Kad sam ga pročitala pomislila sam na trenutak (a to mi se dešava sa milestone delima) da je zaista već sve napisano velikim perima i da mi novi nemamo šta tu više da tražimo:

“Kao što telo ima udove, ima ih i duša. Tako dolazimo do dvostruke realnosti. Božanska vrlina (intuicija), ljudska vrlina (misao, koja je božanstvu nepotrebna), san (koji je takođe biće), mašta, znanje, uspomene, osećanja, poljubac (koji je nevidljiva svetlost), strah i najzad smrt – sve su to udovi duše. Duša ih ima deset- dvaput više neo što telo ima čula. Uz njihovu pomoć duša se kreće po svetu koji drži u sebi…”

Raspamećivanje od Pavićeve introspekcije, nemagije-magije, igre i dubine! Ima još filigranskih pasusa, o vremenu i prostoru, na primer. Ima, hvala Bogu i hvala Paviću.

S druge strane, Jasminina priča je zanimljiva povest-peripetija o intuicji, potrazi za starim stolom u Kotoru i Dobroti, o upornosti, istraživaštvu, avanturi i strasti.

Kotor
Foto: Виктория Сидоренко, Pixabay

I sve njih i sve nas obavija Kotor, taj magični grad koji mi je uvek nekako izmicao a ove godine sam odlučila da ga posetim. Baš njega i baš sada. Zapljusnula me je ne samo njegova lepota (i okoline) već i ljubav u očima meštana, njihova kultura i gostoprimljivost. Takvu obradovanost da im dolazi neko “naš” još nisam doživela na nekom morskom putovanju.

O, sreća je u malom. U malom parčetu skromne plaže (moje je baš u Dobroti), u malom pasusu u kome staje svet, u malom stolu koji sam može da ispuni celu sobu.

Ana Atanasković / Samo voli

Beograd je ljubav: Lazar Šećerović

Beograd

Ako je iko Beograd, to je Lazar Šećerović. Prapraunuk Jevrema Grujića, jedan od naših najpoznatijih prevodilaca sa francuskog, engleskog i italijanskog jezika, čovek ogrnut ljubavlju, kulturom, tolerancijom i rafiniranošću. On je prapra Beograd, njegova pamteća, plamteća i srdačna suština. A spontanost i srdačnost su vera i duhovnost. Živeti život radosno i spontano, ljubiti ga srcem, to su energetske maksime koje prosto izbijaju iz ovog čoveka koji kroz život i svoje čuveno poreklo pliva glatko i stručno, na sasvim suprotnoj strani od beskrupuloznosti, već sa toplinom i raširenim rukama ka čitavom svetu, a istovremeno i sa velikim poštovanjem i radom na očuvanju naše tradicije. Jedan je od osnivača Doma Jevrema Grujića, muzejsko-kulturne institucije koja je i dom i kulturni centar i čuvar i promoter, pravi primer da se ljubav i strast žive, da su jedno. Lazar Šećerović je, kao i Beograd, onaj ko u lepoti življenja u jednom momentu spaja prošlost i sadašnjost, želju od zlata, želju od bisera i sasvim običan trenutak. On zaista živi onako kako prikazuje i time svedoči istini i autohtonosti, koje odražavaju veličanstvenost postojanja.

Lazar Šećerović
Foto: Dom Jevrema Grujića

Pripadnik prave elite a dijametralno suprotan snobizmu, ovaj šarmantni gospodin je rođen u uglednoj porodici diplomata, u vreme drugačijeg režima od onog u kome su živeli njegovi preci, svi od reda poštovani i značajnim državnim službama nagrađivani pripadnici visokog društva. Bilo je to doba komunizma i socijalizma u kome je njegova porodica izabrala da se novom režimu ne priklanja ali da zadrži vedrinu, toleranciju i uzvišeni nivo obitavanja, bez obzira na čudne poglede. Njegovi roditelji su se trudili da način života koji je sa komunizmom nestao nadoknade deci dajući im izvanredno obrazovanje. Lazar je od ranog doba učio strane jezike i bonton, a nisu izostale ni priče o tome da je potrebno biti dostojan svojih predaka i nacije. Te “lekcije” nisu bile uštogljene već u skladu sa željom da deca, pored toga što će biti vrhunski obrazovana i kulturnog ponašanja, budu i “duhovita i šarmantna”. Tetki i teči se obraćao sa Vi, a njegovim roditeljima su isto tako brati i sestra od tetke, što nije umanjivalo bliskost, naprotiv. “Ti” ništa ne znači, kaže g. Šećerović.

U vreme velikih oskudica ipak nije manjkalo želje za primanjem gostiju, kao u stara vremena, za vrevom ljudi u kući i zabavama koje slave život. Nisu se izvodile besne gliste sa plodovima mora, mangom i avokadom niti nam je to nedostajalo, opisuje Lazar. Važno je bilo podeliti radost, uvećati je, napraviti uvek novu, osećam to iz njegovih rečenica!

U tom sivom, rigidnom režimu koji je promenio poslovni kurs tradicije porodice, Lazar je bio učen da uvek bude srećan i dobrodušan, u njegovom Beogradu koji je bio i ostao velika kulturna prestonica Evrope i sveta. Išlo se u pozorišta, na koncerte, balet i film, na opere i džez. Bio je gladan kulture i upijao je sve što je Lepo. Pomalo zaljubljen u Lanu Tarner, koja je prva nosila damske setove koji su vrlo brzo postali popularni i u Beogradu i Brižit Bardo na koju su ličile sve devojčice u Beogradu. G. Šećerović je veliki pobornik i pokrovitelj umetnosti, svih onih koji daju svoju dušu drugima, zarad prizivanja i prenošenja Lepote. Zato i misli da je Nobelovu nagradu za mir trebalo da dobiju Volt Dizni, Grejs Keli i Mik Džeger!

Kuća u kojoj je odrastao, sada već čuveni i uticajni Dom Jevrema Grujića, bila je uvek otvorena za prijatelje. Kao i Beograd, uvek spreman za nova iskustva, dok daje nesebično sve ono što ima u svom bombonjera-srcu. Nije se znalo koliko će komunistički režim trajati, ali se o tome nije ni mislilo u Lazarevom domu, iako nije dolazilo u obzir da mu se priđe. Čitalo se, pevalo, prevodilo i pričalo o diplomatskoj tradiciji koja je trajala sedam generacija. Mama mu je držala atipične časove francuskog jezika, čitajući mu dečju i adolescentsku literaturu na tom jeziku te mu je francuski ušao u um. Kada je upisao prvi razred gimnazije, njegovo znanje francuskog je bilo prepoznato te je bivao zamoljen da čita novu lekciju maturantima! (Pretpostavljam da je bio “francuski cenjen” u svim gimnazijama jer je, kako kaže šeretski i bez ikakvog kajanja, promenio tri gimnazije na veliki užas moga oca. Prvo sam bio u Drugoj muškoj koja nije bila samo muška, gde je kasnije izgrađena Politika, koja je bila najstrožija. U njoj je direktor bio Crnogorac zadužen za razbijanje gradskog jezgra, postavljen kao strah i trepet ali ja nisam drhtao, uvek sam išao na barikade, smejući se objašnjava Lazar. Onda sam prešao u Treću gimnaziju zbog najboljeg druga a za maturu sam prešao u Prvu. Moj otac je smataro da je  to ponižavajuće jer treba se dokazati tamo gde jesi i na strašnom mestu postojati. Tata je bio ljut a mama me podržala. A kako će drugačije mladić koji je odrastao u kući sa velikim brojem umetničkih dela (portreta, slika najčuvenijih slikara, nameštaja, zbirke oružja, predmeta od srebra, porcelana, fajansa i kristala) biti prepoznat nego po suptilnosti izražavanja? Za njega je odrastanje u takvoj kući bilo odrastanje u normalnom ambijentu u kome svaka stvar ima svoju priču. Na primer, tu je božanstvena škrinja (servis za liker) od pozlaćene bronze koja je svadbeni poklon iz Pariza kralja Milana i kraljice Natalije njegovoj prabaki i pradedi! O, ta krckava lepota stamenog, starinskog, svitajućeg predmeta, značajnog i za istoriju i za porodicu i ta kuća, kako Lazar ponavlja francusku izreku, pravi primer male istorije, istorije ličnog, kad kročiš u nju osetiš prizvuk smeha, manira, karusela ljudi, vrteške vremena!

Škrinja za liker, kraljevski poklon kraljice Natalije i kralja Milana Obrenovića Stani i Stevanu Ćurčiću
Foto: Dom Jevrema Grujića

Dok je Lazar bio dete, u doba tog komunizma, u kući je živelo nekoliko porodica a stvari su je prenatrpale, jer su donete iz pet-šest njihovih ostalih kuća (najviše tavan i podrum, u kome je boravio šestokrilni ormar specijalno napravljen da stanu sva odeća, obuća, šeširi, kostimi i sablje). U “projektu” uvećavanja radosti Lazar je organizovao turnire sa decom-gostima, bio je vitez koji je spasavao princezu, koristeći rekvizite iz podruma i sa tavana. Roditelji su mu dozvoljavali da okrene celu kuću na tumbe sa drugovima dok bi se odigravali skečevi, predstave, na srpskom i francuskom, maskenbalovi i kostimbalovi, za koje su se pozivnice slale po 2-3 meseca unapred!

Enterijer Doma Jevrema Grujića
Foto: Dom Jevrema Grujića

Družio se i sa decom iz dvorišta, iz kuća koje su im uzeli. Seća se i otkucavanja nekih jer su se u njegovom domu slavila slava, Božić i Uskrs. Porodica je saznavala ko je išao u mesnu zajednicu da ih “druka” ali Lazar odmahuje rukom: Neću na to da obraćam pažnju! Bili smo okruženi ljubavlju i naučili smo da volimo. Čak nam i protiv komunizma i komunista roditelji nisu govorili ništa ružno. Znali su da ćemo, kada odrastemo, shvatiti šta je to. Nisu nam branili da deca komunista dolaze kod nas. Vidiš, to je Beograd, širok kao beskrajna misao.

Kad ga pitam kojih se detalja iz detinjstva seća spominje šapo-klak, cilindar koji su mogli da pritisnu i otvore i mamine i tetine pudrijere koje su isto posle klika stvarale oblačak pudera. Bile su kao male madlene, dodaje Lazar. Vidiš kako kod jednog takvog gospodina asocijacija uvek ide od prefinjenosti oblika do literarnih zaokružića (podsetio se kako je Prust spominjao kolačiće madlene)? Sve je u srcu koje ljubi umetnost i umetnost života povezano u jedan skladan i sladak krug. To dobro zna duša Lazara Šećerovića, ona koja je kroz joie de vivre upijala mirise fine kože i perja iz ormara svojih predaka.

Kad smo već kod predaka, iz života najznačajnijeg, Jevrema Grujića, naučio je da su nepokolebljivost, patriotizam i nacija na prvom mestu, kao u velikim komadima Marloa, Rasina i Šekspira. Dužnost i veliki ciljevi su na prvom mestu i morate privatni život i emocije da stavite u drugi plan. Tek kada ste odigrali ulogu koju vam je namenila nacija, onda se posvetite sebi, kaže Lazar koji, takođe, sa ponosom ističe i poreklo Jevrema Grujića koji je bio pravo seljače iz sela (Darosava kod Aranđelovca) ali i genije koji je zahvaljujući svom znanju i učenju došao u Beograd i zauzeo najveće položaje i pod knjazom Milošem i pod knezom Mihailom. Upravo su nepotkupljivost i nepokolebljivost bili uzroci sukoba Jevrema Grujića sa oba Obrenovića, ali je uvek znao kako da izađe sa njima na kraj. Umeo je Miloša Velikog da podseti da ga je on doveo na drugu vladavinu, insistirajući na ustavu i zakonu a da vladar kaže: “Izvini, malo sam se zaneo”. Takođe se i knez Mihailo iskupljivao za svoju grešku. Porodici koja ime Jevrema Grujića i dan danas proslavlja veoma je bitno koliko je on bio jaka ličnost koja nije prezala ni od straha od nemaštine, samo da ostane nepotkupljiv. Kad je prapradeda Jevrem Grujić odlazio u svet majka mu je rekla: sine, budi pošten. To je bila sveobuhvatna reč. Kad je moj deda, dr Milan Milojević, jedan od najvećih diplomata odlazio iz Markovca, otac i deda, narodni poslanici, rekli su sine budi pošten, ponosno ističe Lazar. Srbija je mnogo dala čovečanstvu i vreme je da se to uvaži. Jevrem Grujić je 1846. godine otišao da studira u Pariz, i tada smo bili Evropa. Uspeo je da donese najnaprednije ideje a da ostane Srbin. Nije nazvao svoja sećanja memoari nego zapisi.

Od bake i deke je Lazar slušao o umetnosti. Baka po majci, Jelena Milović, rođena Ćurčić, unuka Jevremova, bila slikarka, učila je kod Bete Jovanović. Imala nepogrešiv ukus, govorila je jezike i svirala klavir. Moja rođena sestra od tetke (vidiš kako Lazar sve prisno voli) smo je obožavali. Govorila nam je o operama, operetama, o tome kako je bila ambasador, imala je nepogrešiv ukus. Sa malo sredstava je nabavljala umetnička dela u Beču, Parizu, Londonu, Brislu. Vodila nas je u sela, voleli smo da idemo kod daljne rodbine. Roditelji nisu ništa od obrazovanja podrazumevali da se mora, ništa nije bilo pod pretnjom, sve na lep način, i mnogo su provodili vremena sa decom, naročito mama koja je najfinije moguće govorila pređi na francuski.

Enterijer Doma Jevrema Grujića
Foto: Dom Jevrema Grujića

Lazar Šećerović se i dan danas seća jedne teme za pismeni zadatak iz srpskog jezika, jer je to način njegovog postojanja – Život je dar koga toliko više zaslužuješ koliko ga više poklanjaš drugima. Navodi i reči prijateljice kuće, kneginje Radmile Karađorđević koja se udala za nesuđenog kralja, Đorđa Karađorđevića: Niko nije toliko siromašan da ne može da pomogne siromašnijem od sebe. Lazar Šećerović je čovek koji uvek daje i pruža ruke. Kneginju Radmilu voli i zbog toga što je govorila da je tačno da je 40 godina Karađorđević, ali je isto tako i 80 godina Srpkinja, zato što Lazar poštuje duhovnu, patriotsku elitu ovog grada i zemlje koja ne razdvaja dinastije, ne priklanja se samo jednom krilu, čiji je osnovni cilj ljubav prema rodnoj zemlji i očuvanje njenog duhovnog i intelektualnog blaga. Inače, “prijatelj kuće” je veoma značajan termin u Domu Jevrema Grujića, u kome tradicija primanja potiče od prve polovine 19. veka.

Kako se kolo ljubavi, primanja i davanja vrti i pospešuje, nije ni čudno što je 1967. godine u podrumu kuće “osvanuo” jedan od prvih klubova u istočnom delu hemisfere, naša famozna diskoteka, kada je ceo Beograd govorio kako ide u diskoteku “kod Laze Šećera”. Ona je izrasla iz svih onih maskenbala i kostimbalova, iz magične staklene prašine na šaširima, iz želje za druženjem, razmenom, od detinjstva, kada su se služili skromni sokovi od zove i, kasnije, male flašice Vitasoka. Bila je važna, bila je kultna i u nju je dolazio krem Beograda i krem sveta, ali ne snobovski, već širok, otvoren, leporečiv i živahan. Bila je mesto gde su dolazile svetske zvezde filma, mode i muzike koje su Beogradu donosile glamur a on im je, kroz Lazara i njegovu porodicu, davao neverovatno prijateljstvo, gostoprimstvo, šarm i širinu. Otvaranje diskoteke je bio šok za javnost, mesecima unapred se pričalo da će se otvoriti a Beograd, šeretski kakav jeste, izmislio je foru da će je otvoriti princ Čarls jer je godinu dana ranije u Lazarevom domu bio ugošćen lord Snouden, suprug engleske princeze Margarete. Ovde se sve šu-šu sazna pa se malo iskrivi, pa se malo nagađa, doda, smejulji. Tako to biva, ali je bezazleno. Štampa je napadala diskoteku kao mitraljezom jer se govorilo da kvari omladinu. Samo su retki novinari napisali pozitivne utiske o njoj – Mila Kodemo iz Večernjih Novosti i Dušan Savković u Ilustrovanoj politici. Predsednica opštine, partizanski kadar, žena koju su zbog brkova zvali Muško dolazila je da zabrani sve i svašta – može da se igra ali bez muzike, recimo. Posle godinu dana pritisaka diskoteka je zatvorena jer je u vezi nje zasedao i vrhovni savet odbrane SFRJ (pronosile su se glasine da je tu sedište CIE, na primer).

I pre i za vreme i posle diskoteke ovaj čuveni beogradski dom je bio stecište profesionalne i lične diplomatije, gosteći preko 2000 raznih ljudi iz elite. Često su dolaziili članovi naših kraljevskih porodica, kneginja Jelisaveta Karađorđević je u prvoj poseti posle izgnanastva bila baš tu a svoja druženja su u kući ostavljali i  čuveni pesnik i nadrealista Duško Matić sa njegovom otmenom suprugom Lelom, Ivan Tabaković i supruga mu, koji su bili apsolutna elita. Moj deda dr Milan Milojević, doktor prava sa Sorbone i ambasador kraljevine i moja baka Jelena su imali svoj salon i znalo se – sredom je čaj u pet kod Milojevića, dolazilo se bez najave. Čaj je bio perfektan, uspevali su da ga nabave iz inostranstva i služio se u srebrnim čajnicima i sa uvek pogačicama toplim pogačicama i kolačičima jer su bile otvorene peći na kojima su se grejali. No, toplina kolačića je bila samo slatki dodatak, najbitnij su bili atmosfera i konverzacija na najvišem nivou. Salone su imale i Lazareve mama i teta, ali bez preciziranog dana pošto su mnogo izlazile. Organizovale su damske žureve ili druženja na terasi pre podne.

Pitam Lazara Šećerovića, inače osvedočenog sladokusca, kojih se poslastičarnica seća iz svoje mladosti i odgovara mi da su to Medžed i Džemail, turske, i poslastičarnica Brace Petkovića, jedna u Sremskoj, u Kneginje Ljubice i Lubardić (današnja DJ) na uglu Mišarske i Svetozara Markovića. Seća se krempita sa šlagom i kremom, ređe je nalazio marcipan (imala ga je samo poslastičarnica Škledar u Makedonskoj). U poslastičarnici u Kneginje Ljubice je bila pita-pletenica sa orasima i suvim grožđem koja mu je bila omiljena a u Sremskoj rigo janči kolač i viner šnite.

Eh, Beograd, šušumigast, šaren, šaptav, ali opet tako širok, nezašiven, uprkos svemu moderan i progresivan (privatni žurevi su se nastavili posle ukidanja diskoteke). Pitam Lazara, koji ima toliko bogato iskustvo sa ljudima, u čemu je specifičnost lepote Beograđana i dobijam odgovor sa stavom – u duhu, šarmu, u tome da ovde ne morate biti rođeni. Momo Kapor koji nije rođen ovde je hroničar i duša i uzdigao je Beograd, na kub, nezapamćeni Beograđanin, to nikakve veze nema! I Jevrem Grujić je postao Beograđanin, došao je iz zaseoka, čak ne i iz sela, dodao je gradu sjaj, glamur, blistavost Beogradu, sve što je pokupio u Carigradu, Londonu, Parizu, Brislu, Beču i Ženevi. Oduvek sam govorila da rođeni Beograđani koji stvarno vole svoj grad nemaju ništa protiv onih koji u njega dolaze i ne smatraju mesto rođenja kao odrednicu za duh, već dušu samu, koja istražuje i daje, osmehuje se i voli. Lazar mi kao dokaz da se duh daje gradu daje primer Fransoas Sagan, koja je rođena u malom mestu a Pariz joj je stajao kao saliven.

Dom Jevrema Grujića je kao muzej i kulturni centar otvoren u septembru 2015-e godine te je shodno da pitam kakvu ulogu za Beograd i Srbiju ima sada. Lazar Šećerović spremno odgovara da je Dom, koji je sa porodicom preživeo pretnju rušenjem kada je 60-ih godina prošlog veka prva stavljan pod zaštitu Zavoda za zaštitu spomenika kulture, sada kao muzej istorije, kulture, diplomatije i avangarde postao brend Beograda i Srbije. Mi nismo samo muzej, već smo aktivan kulturni centar sa predavanjima najprestižnijih istoričara umetnosti, održavamo izložbe, koncerte, pozorišne predstave. Šalju nam visoke kultune i diplomatske delegacije, imamo radionice za decu i svake jeseni ciklus velikana srpskog slikarstva (Uroš Predić, Petar Lubarda, Paja Jovanović (prijatelj naše kuće koji je poklanjao svoja dela) i Milene Pavlović Barili). Proglašavani smo kulturnim događajem godine.

Otmenost koju osećam kod gospodina Lazara, onu pravu, nepatvorenu, rođenu i spontanu želim da opišem, jer zaslužuje, te ga pitam u čemu se ogleda otmenost Beograda. Kad želiš odgovor pitaj srž. U stilu, respondira ekspresno. Mi smo, kako je divno rekao Dragan Simeonović, naš najpoznatiji patriota i istoričar, “mala, velika nacija”. Lazar to dokazuje ljudima koji u Srbiji žive na selu i koji su gospoda, koji divno primaju goste, znaju za red, kako da se obuku za proslavu i praznike. Takve sredine su izrodile i gradske elite. U Beogradu je uvek postojao način ponašanja i društveni stil i ton koje mu je davalo visoko društvo. Ne postoji stari Beograd, to su komunisti izmislili jer ima konotaciju da ga treba odbaciti, ne, otmeni Beograd i dan danas postoji i kod po komunizmom je opstao. Ako ste rekli da ste bili primljeni na prijem ili slavu kod sestara Tasovac ili Stevovića ili Mićovića znači da ste dosegli društveni vrh, više od toga nema. Imamo mnogo mladih koji su vaspitani u srpskom duhu i kao reprezentitavini ambasadori jedne nove fantastične Srbije.

Lazar Šećerović
Foto: Dom Jevrema Grujića

Šta je Beograd, pitam.

Vi ste najlepše rekli. odgovara mi veselo, Beograd je ljubav, prijateljstvo, humanost, jedan poseban duh, dah. Nigde ga nema, svuda pođi u Beograd dođi. Što više idem po svetu, meni se hrana ovde najviše dopada. Imam sreću da jedna divna gospođa, velika intelektualka, prijatelj naše porodice, svake godine pravi pekmeze, džemove, slatka, ajvar i ja kupujem i distribuiram celoj familiji i prijateljima. Slatko od belih trešanja, na primer. Ona je udata za predsednika udruženja srpskog lekarskog društva. Za slavu mi pravi Širli Templ i Badem tortu, to niko ne zna. Ja sam sladokusac. Niko ne zna da napravi tortu kakve znaju da naprave prave beogradske gospođe ili da naprave ili da narede posluzi.

Kako se voli Beograd?

Celim svojim bićem, kako može drugačije? Beograd vas očarava svim, on je savršen u svojoj nesavršenosti i u svojoj savršenosti. Oduševljen sam što se sređuju fasade i ulice.

Voleti Beograd je uzeti od njega sve, on može mnogo ljudima da da ali mu isto tako i uzvratiti, dati svoj doprinos, govoriti o njemu, kad idete u inostranstvo izreklamirati ga.

Beograd je, izgleda, šarmantnost, naš, domaći šik, Širli Templ torta u domu punom topline za ceo svet, svakodnevna svečanost, pružanje ruku, neprestano davanje, šuštavost otmenosti, domaćinstvo kulture i lepote. Beograd je Lazar Šećerović, koji ima sve ove osobine, i još više.

Ana Atanasković / Samo voli

autorka knjige “Beograd je ljubav”

Reference

www.domjevremagrujica.com

Wikipedia

Beograd je ljubav: Aleksandar Tešić

Beograd

Beograd to ti je slovenska duša. Ako ne znaš šta je to evo plastičnog objašnjenja. Posle svog ličnog loma (niko ti ništa ne može slomiti ako mu ne dozvoliš, dakle svaka fraktura srca je bol tvoje skrckane sujete) odlučila sam da traumu transformišem u što više obaveza.

Znala sam da je na Fejsbuku jedan Aleksandar koji piše knjige o kosingasu i pitala ga da li želi da mu volonterski pomognem u medijskom predstavljanju. Ne poznaje me. I pristaje. Sedimo u Kasini na Terazijama i prihvata me kao da se znamo sto godina. Kasnije, kada sam u panici zbog svoje poslednje beogradske selidbe na tom istom Fejsbuku napisala nešto rizično, on se javio da me posavetuje i upozori da to i nije baš pametan postupak. Odmah sam ga poslušala. Eto, sada sigurno bolje razumeš – Aleksandar je jedno brižno, postojano, marljivo stvorenje sa dušom vilenjaka, čistom kao voda koja je razmađijana od rusalkine pesme.

Slovenska duša je ona koja te prihvata kao rod rođeni iako te ne zna, sluša svoju melodiju dobrote i daje ti se. A znaš li šta je rod rođeni? Rod je stvorio svet! Sve! I Beograd! U početku je postojala samo tama a Rod je bio zarobljen u jajetu. Kada je poklonio život Ladi ljuska je pukla i iz jajeta je iscurela ljubav. Rod je presekao svoju pupčanu vrpcu i stvorio sam sebe. Posle je razdvojio istinu od laži, svetlo od tame, dobro od zla. Ljubav, to je glavni sastojak svake slovenske duše.

Aleksandar Tešić
Foto: Nemanja Jovanov

Aleksandar je rođen u Čačku ali je već tri meseca posle rođenja prešao u Beograd jer je njegov otac dobio službu u tadašnjem SSIP-u. Međutim, i Suđenice i Usud su Aleksandru dodelili put pod noge tako da je prvo otišao u Egipat, onda u Meksiko pa u Francusku. Suđenice su takođe rekle da će se Aleksandar posle svakog belosvetskog puta vraćati u Beograd i to baš kad se navikne na školu i društvo. Eh, šta ćeš, šta ti Suđenice ispredu, to ti je. Važno je kako na tu pređu gledaš. Sreća je da je Aleksandar uspeo da skrasi svoje inostrane korake 1980-e, kada je otišao na služenje vojnog roka i upisao fakultet.

Suđenice su mu dodelile selidbe a Usud kraj puta – Novi Beograd, gde živi oduvek, prvo u ulici Georgi Deža (sadašnja Aleksinačkih rudara). Kada je izašla njegova prva knjiga “Kosingas Red zmaja” Aleksandrovom ushićenju nije bilo kraja jer mu je to bila želja od davnina. Taj planinarski i istraživački duh je u svojim pohodima u glavi smišljao kako će te predele da pretoči u roman koji se bavi srpskom mitologijom i misiju je i ostvario. Od poznatih likova knjigom se prvo oduševio Aca Seltik koji se uvek prvi domogne svakog nastavka čim izađe iz štampe, nekad i pre samog autora (Aca Seltik, divna keltska kreativna fantazma). Posle njega je interesovanje pokazao prof. Sreten Petrović (čovek koji je opisao srpski Olimp, jastrebački panteon) koji je Aleksandru rado pomagao u istraživanju.

Pitam Aleksandra istražnika kako mu se čini njegov Novi Beograd, mesto gde se uvek vraća sa svojih planinskih peripetija. Kaže da ga je uvek voleo više od starog dela grada jer je mirniji, manje su gužve i ima više zelenila. No, i odatle češće beži u selo jer se i Novi Beograd previše izgradio. Izgleda da Aleksandar the mitolovac voli cvetanje širine. Zanima me šta ima da mi kaže o despotu Stefanu Lazareviću, čoveku koji je Beograd učinio srpskom prestonicom i dobijam podatke koje nisam znala – Beograd je pre njega bio zapušteno i ukleto mesto koga niko nije hteo, a bio je u ugarskim rukama.

Aleksandar Tešić
Foto: Nemanja Jovanov

Možda ima nečeg u kletvi cara Konstantina koju spominje Tronoški rodoslov: “Da u njemu više nikada ne bude uspostavljena ničija vlast bez obzira kako će biti izabrana.”

Možda to zaista objašnjava sudbinu ovog grada koja ti se čini da je ponekad od crne, hladne, podzemne lave koja jede sve pred sobom kao debela zmija. Možda je zato dugo zapostaljven, kaže Aleksandar. Čak ni kralj Dragutin koji ga je dobio na poklon od Ugara nije hteo u njega da preseli svoju prestonicu te su ga Ugari opet uzeli. Tek se Stefan Lazarević okuražio da razgrne mulj sa tada mutnih očiju Beograda i osvetli ga ljubavlju. Sećaš se šta je despot napisao? Jer Bog je ljubav, rekao je onaj ko je video nešto dublje u ovom gradu na ušću dveju reka znajući da ljubav preseca i najdeblje podzemne zmije. Beogradsko breme je teško, ali ako ga volimo, olakšaćemo mu.

Izgleda da ga najviše volimo mi Sloveni, “mi, čopor”, kako kaže Aleksandar, jer se za njega borimo. I dan danas neki delovi grada nose imena po starim toponimima, kao što su to Viline vode i Vračar. Mnogi su prošli beogradskim abrakadabra krajem, Vračarom, ali koliko znamo o Vilinim vodama? I zašto su pretvorene u sablasnu hangarsku industrijsku zonu, zašto u tom delu grada nekada punog izvora tople vode nisu elitne vile i zašto tamo ne postoji uređeno mesto gde mogu da se okupljaju vilenjaci, lesnici i vodenjaci, pitam se? (Izvori su, nažalost, prekriveni 1930-ih kada je napravljena pruga i stanica Beograd -Dunav)

Kao tinejdžer Aleksandar se budio uz radio Studio B i aforizme Duška Radovića, a voleo je da čita Bogdana Tirnanića, Kapora i Pavića. Slušao je i Đoku Vješticu i, kao i svi, cenio gradonačelnika Branka Pešića. A sada, pitam? Je li neko od nabrojanih živ, dodaje mi pitanjem i odgovara – nije.

Iako najviše voli da se druži sa vetrogonjama van Beograda, na našim planinama, ipak kaže da u Beogradu isto toliko voli njegovo ušće i Kalemegdan. Najdraži restoran mu je Mačkov podrum u Zemunu a omiljeno mesto mu je Narodni muzej. Aleksandar razume da je mnogo istorijskih slojeva u Beogradu i da je mnogo krvi proliveno za njega i za nas. Ne smemo nikada zaboraviti koliko se ljudi žrtvovalo za Beograd, dodaje. Pa i da nas samelju kao na žrvnju, mislim se, ne smemo, slažem se.

Beograd već dugo ima problema sa urbanističkim planom – više nije važan kvalitet života, već prihodovanje, prebacuje me na sadašnojst. Ne bih ja ništa dodavao ili oduzimao našem gradu, on je ogledalo njegovih stanovnika.

Šta je Beograd? pitam ovu ljudinu čija su omiljena srpska mitološka bića zmajevi i vile.

Moj dom, odgovara.

Kako se voli Beograd?

Kao svoj dom, ponavlja sigurno.

Beograd je, izgleda, ipak toplina i povratak, ognjište u betonu, perlasta duša u žamoru i metežu, neugašeni pepeo, pobednik nad crnom, hladnom lavom iz mnogobrojnih sopstvenih laguma.

Beograd je čovek koji istražuje srpske mitove i junake, beogradski kosingas, onaj ko se sa razgovara sa Milošem Obilićem. Taj čovek je Aleksandar Tešić.

Ana Atanasković / Samo voli

autorka knjige “Beograd je ljubav”

Beograd je ljubav: Nenad Novak Stefanović

Beograd

Beograd to ti je N.N. Nepoznato lice? Neidentifikovana osoba? Nomen nescio? Nikako, mada bi se moglo reći da je N.N. iz ove priče opšte i svevideće oko grada, koje ga gleda u čelo fasada i kome čitateljke sa Dorćola šalju komentare da mu priče mirišu na marcipan. Reč je o Nenadu Novaku.

Detinjstvo je proveo u Padinskoj skeli i na Karaburmi, koja je, čini mi se, ostala u posebnom sećanju ovog dvoimenog, dobroćudnog bića. Bila je to lokacija Patrisa Lumumbe broj 62 gde je živeo skromno u sedmočlanoj porodici i gde je stekao osobinu da brzo jede jer, ako bi najbrže od svih pojeo hranu, mogao se nadati repetama. Ko se od ljudi rođenih u Beogradu šezdesetih godina ne seća velikih žutih slova Centroprom prodavnica, pitam se dok Nenad Novak ilustruje kako je tamo išao svakog dana po dva i po kilograma polubelog hleba.

Izgleda da se svi dečaci (a naročito ovi beogradski) kale zadirkama i pesnicama, pa je Nenad Novak trenirao boks da bi se odbranio u kontinuiranim tučama sa gangovima iz susednih ulica. Dok ne počnu da se zrelo i drugarski zadirkuju, kad poodrastu, izgleda da je ovde neminovno da dečaci prođu cvetanje tikava u svojoj ulici. Recimo, tada je za Nenada Novaka i odlazak u bioskop Slavica bio avantura jer je trebalo proći kroz opasnu teritoriju pa je išao sa velikim grupama sa starijim dečacima.

Nenad Novak Stefanović
Foto: Privatna arhiva Nenad Novak Stefanović

Slavica (ime dobio po prvom domаćem poslerаtnom filmu Vjekoslаvа Afrićа) je bila riznica vizuelnih iskustava za Nenadovo svevideće oko koje je možda baš tu počelo da se širi od pozitivnog uzbuđenja – gledao je junake špageti vesterna Bada Spensera i Terensi Hila i slobodne scene koje je u nekom stranom filmu odigrala Neda Arnerić. Za tu ulogu je cela Nenadova ekipa mislila da je blamatna posle uloge partizanke u Užičkoj republici. Dečaci i glumice, dečaci i lepe žene – večna i sverastuća priča o inspiraciji, ljutnjama, požudama, pokušajima, žudnji, ludorijama na koje su spremni! Tako su se Nenad i drugari bacali na belog fiću kog je vozila Tina iz Pozorišta u kući kad bi stala na raskrsnici Uralske. Nevina žudnja je glavni pokretač! Nije kalkulant koji će reći – ja ću ti dati samo ako ti meni nešto daš, ne isplati mi se drugačije, već će, ako je potrebno, skočiti na automobil i vikati Tina, molim te, Tinaaaaa!Romantični momenti su, opet, bivali ispresecani paklovitim odlascima na  Zvezdaru gde je ekipa bežala od zvezdarskih grupa koje su jedva čekale da ih isprebijaju. Karaburma je bila kraj pun ljudi koji su se vratili iz zatvora, mesto gde  se nastavila tradicija tuča kаrаburaca (mаngаša) sa pаlilulcimа posle Drugog svetskog rata (živela sam tamo četiri godine i jedini nemio događaj koji mi se u ovom gradu desio bio je baš na Karburmi, u parku kod OŠ Filip Višnjić). Stoga je Nenad Novak, slušajući priče o zatvorskim snalaženjima naučio da preživi avanturu odlaska u zabranjenu zonu (znalo se ko je odakle i pitalo se šta će bilo ko u tuđem kraju) u biblioteku na Staroj Karaburmi. Jednom ga je presrela banda dok se vraćao kući sa Žilom Vernom u ruci i okružili su ga kao hijene. Kad su čuli šta to on u stvari nosi pljunuli su ga i rekli mu Beži! Onda je shvatio važnost knjiga – da nije bilo njih on bi bio napadnut. Knjige spašavaju život!

Pored polubelog hleba (beli je večito bio skuplji a eto kako se vremena prevrnu naopako pa su sada zdraviji, tamni hlebovi suvozlatni!) Nenad Novak pamti kuvana jela – pilav i pasulj i veliko bure kiselog kupusa od 200 litara u podrumu. Prženih jaja se slabije seća jer su bila skupa. No, on je kasnije napisao knjigu o Beogradu ispunjenu mirisom marcipana, sećaš se, rekoh ti? Onaj ko zna da uživa u životu i hrani uživaće u onome što ima, a kada dobije i više, neće se pokondiriti, već samo dodati uživanja.

Kakav je Beograd sada u odnosu na tada, pitam ovo herojsko marcipansko književno biće. Mladi su slušali Pink Flojd, Rolingstonse, kaže i opisuje kada su se pojavili prvi pečeni pilići, koka-kola i stereo gramofon Toska. Taj gramofon je već uvod u njegovo momaštvo, koje je proveo u Američkoj čitaonici, uz časopis Pregled. Američka čitaonica je bila u centru Kneza, toga se i ja sećam, kao i Britanski savet, a onda je anglosaksonstvo otperjalo sa glavnog korzoa. Nenad Novak je išao i u SKC jer je tamo bila avangarda, u slikarstvu, u performansu. Pamti i odlaske u Muzej savremene umetnosti gde je boravio jedan pisac kome su plaćali da tu spava i piše knjigu, što je tada još neotkopčanog heroja navodilo na zavist. Ali zavist je imala svoj protivlek – zanosnu studentkinju književnosti koja je Nenada greenhorna uputila u uzbudljive tajne knjiga i ženskog tela. Tada se utvrdio u želji da postane pisac! Ništa bez čulnosti!

Nenad Novak Stefanović
Foto: FB Nenad Novak Stefanović

Kada se sa nekih petnaest preseilo u Blok 70, bio je to kvalitativni pomak – uživancija u parnom grejanju, košarkaškom terenu, Savi i čamcu ka Adi Međici gde je Paja Vujisić sedeo u hladu i pevao. Slušao je Novak i njega i opet neke ljude na ivici zakona i njihove priče a posmatrao je sa društvom svakog četvrtka pre podne u 10:30 veliki Boing 747 koji je sletao iz Australije. Neparnim danima je leteo Jat-ov DC 10. Ah, to novobeogradsko nebo! Široko, ravno, slobodno, izbrazdano putanjama, neopterećeno mukom, nekako je light. A samo ako si lagan možeš da letiš. Ima, ipak, izgleda, nešto i u tom Novom Beogradu!

A u centru? Šta je bilo u centru, šta misliš? Kojim ga je očima N.N. posmatrao? Gladnoumetničkim, kao i uvek, studirajući svetsku književnost, imao je prilike da viđa mnoštvo umetnika koji su izgledali posebno – sa velikim blokovima i martinkama. Sedelo se puno u kafanama, klopali smo pasulj prebranac, kolenice, pili klekovaču i špricer sa Banatskim rizlingom kaže N.N. a ti zamišljaš ceo Knez i Terazije u istom ružičastom filteru kao i rizling, prozirno srebrnoružičasta koprena preko tadašnjeg Beograda, živo setna, setno živa, pulsirajuća. Tada je Beograd bio na jednom vrhuncu (ne brini, vratiće se, ovaj grad zna kako da izbeli svoju ljusku, kad tad). Tada se guralo na Fest, u Francusku 7, u Muzej kinoteke. Mnogi od tih kvalitetnih “gurača” su otišli odavde, zameli ih ratovi, prosuli se posvuda.

A N.N.? On je ostao (mada kaže da bi voleo da ostari u Luvenu, gradiću pored Brisela) i, posle određenih životnih iskustava, počeo da opisuje Beograd u svojim knjigama, na raznorazne načine, kroz thriller priče i kroz ključaonice, a ponajviše kroz kuće. Misli da se urbanitet Beograda siluje vekovima, ali da ipak, nekako, u tim suludim poduhvatima, ostaju (mada sve manje jer nešto duboko destruktivno ima u Beogradu) duše koje čuvaju izvesne kuće gde se jelo, pilo, volelo, ljubavisalo, lumpovalo, patilo, kajalo, roptalo, smejalo – jednom rečju – živelo. Jer živeti bez zadrške i bez sputavanja i usiljene, lažno skromne gladi je kruna kojoj se i nebesa raduju i žele da je telesno osete kao i mi! Nenada Novaka najviše privlači kuća u Puškinovoj 5 (divni Senjak, pun senovite strasti!) jer je povezana sa Krimom i Vašingtonom a eto je tu, u Beogradu, prespojena je. Ima masonske znake i puna je tajni.

Nenad Novak Stefanović
Foto: FB Nenad Novak Stefanović

Ljubav je iracionalna, kaže Nenad Novak, ne znaš jasno zašto nekog voliš. Nije ni potrebno, dodala bih. Čemu to? Ako voliš – gori, većeg zadovoljstva nema.

Šta je Beograd? pitam.

Moj grad, odgovara.

Kako se voli Beograd?

U suzama…

Beograd je, izgleda, kuća nesličnosti i zagonetki, kutija tajni, bez krova, bez urbanističke kape, ponekad iracionalna pojava, ponekad prepoznatljiva ružičastost koja se pojavi kad očistiš izjedajuću prašinu.

Beograd je čovek koji istražuje fasade i duhove iz njihovih zidova, ispisujući nove i nove stranice zanosa koji vrišti iza zamandaljenih vrata.

Taj čovek je Nenad Novak Stefanović.

Ana Atanasković / Samo voli

autorka knjige “Beograd je ljubav”

Izvor

Mediasfera

Beograd je ljubav: Velimir Abramović

Beograd

Beograd to ti je svetlost. Njegova matrica je kao najfiniji hologram kroz koji mogu da se provuku sva sazvežđa a da se ne ozlede. Kada je iz štampe izašla moja knjiga o Nikoli Tesli izgleda da je bilo neminovno da sretnem jednog Velimira iz milošte zvanog Velja (ja ga nekad u sebi zovem neanimirani, pravi i nepatvoreni profesor Baltazar), biće univerzalne ljubavi, istraživača i grlitelja kosmičkog sjaja (svetlost je perpetum mobile, tvrdi on), rafiniranog naučnika i slobodoumnog, sada već prijatelja sa kojim sam, verujem, komunicirala putem svetlosnog koda i pre nego što sam ga upoznala u ovoj geo stvarnosti.

Kad se samo setim početaka našeg druženja u jednom nekonvencionalnom prostoru u Čika Ljubinoj ulici u kome su plesale starinska lampa i ogromno ogledalo sa ramom od kovanog gvožđa, odmah mi se vrati i scena iz jasne noći u kojoj Velimir izgovara da zna koja je moja najveća želja i pogađa je. Ta scena, te noći koje su najavljivale leto, upliv života i doba u kome vrištim od pozitivne energije i samosvesti – sve će te slike biti trajno urezane u moje pamćenje. Vreme ima svest, tvrdi Velimir i oko nas je stalna sadašnjost koju svest i stvara te su onda u nepromenljivom vremenskom zapisu i naša zajednička promocija i razgovori u kafani Lipov lad (koja je sama po sebi jedan vremeplov) i rukoljub i osećanje da prepoznajem dušu tog čoveka, tj. njegov svetlosni kompleks sa određenim internim vremenom. To su trenuci koji mi višestruko znače u prostoru koji je deo vremena i koji je sasvim iluzoran. Velimir me je tome naučio, a Velimir zna. Zato ga i pitam da mi priča o Beogradu.

Velimir Abramović
Foto: Privatna arhiva Velimir Abramović

Rođen je 1952. godine u bolnici Dragiša Mišović. Živeo je u Makedonskoj ulici u broju 32, tačno preko puta jezuitske crkve i igrao se u parkiću ispred Politike (parkova je u ovom gradu sve manje i manje ili mi se čini?). Seća se zeljanice sa ovčijim sirom iz mešine sa Durmitora, mirisa dima zimi (svi su tada ložili peći), ćutljivog Albanca Ahmeta koji im je na treći sprat donosio ugalj i drva, mnogo vrabaca na terasi, radijskih vesti o ratu u Alžiru i kasnije u Vijetnamu i fudbalskih prenosa nedeljom, prvomajskih praznika u Topčideru i majskih vojnih parada. O, kakva je to parada uskusnih prideva i jakih uspomena!

Kaže mi Velimir da ceni Vladetu Jerotića, psihijatrijskog svedoka beogradskog dvadesetog veka jer je on ubeležio vibraciju Beograda iz šezdesetih i sedamdesetih, kada je ovde bilo prave kulture i kada su se po stanovima duhovno zainteresovanih Beograđana vodile iskrene diskusije o zaista važnim pitanjima – o verovanju u Boga, o smrti, o izvoru umetničkog stvaranja. Zaista mogu da zamislim spoj ova dva uma ali moram priznati da se sneveselim kada Velimir doda da se danas zanemaruje potreba za odgovorom na ta pitanja. I ne samo to, pitanja su zaboravljena, život se srozao na kašiku i novčanik.

Velimir Abramović
Foto: Privatna arhiva Velimir Abramović

Kuda mi to idemo, dragi Velimire? I, šta nam se dešavalo? Znam da zna, on zna mnoge tajne vasione, jer tvrdi da je ona živo biće i da ima svest. Znam da zna, jer, kao što vidiš, zapazio je da su nestali vrapci, prati da su nestala pitanja, uviđa da nestaje duh. Kaže mi da se ovde najveći kulturni pad desio 1953. godine kada je oko trista hiljada Belih Rusa napustilo Srbiju i otišlo što natrag u Rusiju, što na Zapad, što u Ameriku. Dodaje mi kao da mi šapuće da ne voli nagle promene koje su uvek zlo za duh i kulturu. Za njih su potrebni mir i vreme za sazrevanje u mudrosti. Hoćemo li sazreti, dragi Velimire? Kada će proći naša faza tinejdžerskog doba, kako nas je ocenio cenjeni Vladeta Jerotić, ističući da mi, zbog činjenice da smo još uvek mladi bar imamo šansu da sazrimo?

Kad smo već kod mladosti, Velimirova je, naravno, bila burno zanimljiva (a kakva bi bila mladost onog ko zna i oseća da je svuda, u celom kosmosu centar sadašnjosti i ko ne odvaja zakone fizike od kosmičkog morala? Taj mora da je prvo gurnuo ceo svet da padne, da bi istražio šta je ispod pada, šta je u dubini naše duše!). Pobegao je iz srednje škole i završio četiri razreda privatno za tri godine. Sa društvom se sastajao u kafani Mornar gde su jeli kačkavalj i srpski sir sa crnim lukom i gde su na glas čitali Beketovog Moloa i Joneskovu Ćelavu pevačicu. Zbog dobrih ćevapčića su sedeli i u Vidin kapiji (nema, izgleda, Beograđanina bez institucije kafane) ali su, nekako, poentira Velimir, kao generacija ostali van svakog uticaja, živi zaboravljeni i kulturno sahranjeni u nasleđenim socijalističkim stanovima. Kafana Vidin kapija je nestala, kao i kafanski krem ljudi koji se okupljao oko Politike. Eh, Velimire! Ali, ti kažeš da je vreme beskonačnost, dakle sav taj Beograd je uvek tu, ispod naših nogu, iznad naših glava?

Kao i uvek, uočava me i pre nego što nešto pomislim i kažem, te čujem tvoj odgovor i pre moje zapitanosti. Kaže mi da je specifičnost Beograda u ratnoj promaji koja ovde stalno rasteruje auru naše najstarije, vinčanske civilizacije. Mana Beograda je odustvo kontinuiteta imovine bez kog ne može biti ni kulturnog kontinuiteta, a prednost je sloboda samostalnog uključenja u Kosmos, koju svaka individua ovde mora da ostvari da bi opstala u golom životu. Verovatno je u pravu kada proceni da je u Beogradu život veoma surov  jer nema društvenih institucija koje nas štite. Ali, kuda pobeći odavde kad ovaj prostor voliš, bez obzira na sve? Nikuda, jer nema drugih mesta koja bi čovek mogao da voli. Nema Aleksandrije u doba Ptolomeja, nema Atine kao grada filozofa. Spas bi Velimir da nađe u životu na moru i da umre gledajući plavo večito nebo nad plavom morskom pučinom. To mogu da razumem, često umem da kažem da Beogradu jedino fali more, ako ćemo da zakeramo.

Ono što mi Velimir dalje zbori o Beogradu možda zvuči i strašno, no rekla sam odavno da ovaj grad vuče svoju sudbinu sa sobom koja je ponekad crna, tako da mogu da ga razumem kada navodi da je energija ovog grada teška, čak i užasna. Dokazuje mi opisom osećanja kao da je potopljen u mazut koje mu se javlja kad se vrati iz inostranstva. No, takva je priča uvek pogodna za duhovni razvoj i ko u Beogradu uspe da se održi moralno i kosmološki čist, on može na Himalaje u manastir bez prijemnog ispita. Moguće. Spasiti se ovdašnjih ratobornosti, prometnih vetrova koji te izdižu iz temelja, rušilačkih poriva i podzemnih i podsvesnih voda i ostati miran – zaista znači da si spreman na sve.

Pošto znam da moj drug profesor Baltazar poznaje rute mesta moći, mesta ispunjenih žeženom energijom pitam ga da mi ih otkrije. Dobijam, kao i uvek, nesebičan odgovor. Naime, najmoćniji kraj Beograda je onaj koji se proteže oko Brankovog mosta, zahvata Kalemegdan i proteže se do palate Srbija (bivši SIV), a centar mu je u Savamali. Tu gde se danas uzdižu rogovi Beograda na vodi.

Velimir Abramović
Foto: Privatna arhiva Veilmir Abramović

Malo me rastužuje ono što pridodaje, iako sam i sama svesna te činjenice (no, kako ćemo protiv promena i rušenja, one su, izgleda, ovde deo neke tamne strasti?!) – Beograd je planski namerno toliko izmenjen da više ništa ne oseća kao svoje, jedino možda kafanu Proleće u kojoj je proveo studije (Akademija za pozorište, film, radio i televiziju). Tu je ispod i „moj“ Venčac. Takođe, moćno mesto Beograda, i to sa belim sjajem je i bilo i Avala, ali Velimiru se ne sviđa (kao ni meni) što je grad Žrnovo srušen (tj. nije se urušio već ga je samovoljno srušio naš kralj Aleksandar I Karađorđević).

Zašto je Beograd bio i ostao značajan i inspirativan raznim osvajačima? Pitam ovog čoveka koji mi je ranije pričao da vreme nema nikakav tok. Dobijam poznat mi odgovor da nema drugog evropskog puta na Istok, ni sa Istoka na Zapad. Koja je najpoznatija misterija Beograda? Ne možeš stati sa pitanjima kada je preko puta tebe ovaj beogradski Velimir. To je Tašmajdanska pećina u kojoj su izvođeni tajni keltski rituali i gde su druidi prinosili ljudske žrtve. Velimir misli da će se Beograd preporoditi tek kada tu pećinu nekako ogreje toplina sunca.

I, šta ćemo dalje? Kako ćemo dalje? Ima li rešenja za, kako kaže, ovaj naš nebeski Jerusalim? Naravno da ima. Velimir očekuje Teslin mauzolej. I poručuje nam da dišemo. O, da, disanje! Osnova sveta! Iz daha Boga smo stvoreni. Ako imamo koncentraciju na udisaj i izdisaj možemo očistiti sekundarne misli a to je samo početak puta ka osećanju sebe kao dela celokupnosti, ka nerazlikovanju sebe od okruženja. Možda ekvilibrijum, ipak, najbolje možemo postići ovde, u ovom razorenom, neugrejanom gradu gde je svaki naš korak već obeležen nekom najezdom, borbom, graničenjem? Možda je mir najjači antipod baš beogradskom nemiru!

Šta je Beograd? Pitam naučnika, profesora Velimira.

Duhovni office preobrazenog čovečanstva, centar novog sveta harmonije, odgovara.

Kako se voli Beograd?

Geomagnetskom silom nostalgije, drugim rečima – gravitacijom, koja je čista božanska ljubav, nema odbijanje, ima samo privlačenje.

Beograd je, izgleda, mesto gde hteo ne hteo moraš da ispuniš kosmološku nužnost. Beograd je i svetlosni kompleks kog imamo zadatak da otkrijemo kada se izborimo sa magijom i tamom. Beograd je čovek koji to sve zna da uradi. Onaj koji mi, kada primetim da čita knjigu koja je povezana sa jednim mojim pitanjem, lagano, smireno i sveznajuće kaže: Etarski sinhronicitet radi, draga Ana. Taj čovek je Velimir Abramović.

Ana Atanasković / Samo voli

autorka knjige “Beograd je ljubav”

Izvor

Mediasfera

Beograd je ljubav: Đorđe Pavlov Kortina

Beograd

Beograd to ti je stil. Jedne noći na početku ovog leta čekala sam onog ko se uplašio zagrljaja. U sumraku i u belini istine koja će uskoro stići prolazila sam pored zgrade Politike sa mirom koji mi posle sličnih situacija u prošlosti nije bio svojstven. Ko nije tu, bez njega se može, jednostavno je, ali dok naučiš jednostavno prođu godine zavrzlama. Crveni pupoljak sumraka se razvio u crnu noć. Prošla sam pored kafe-restorana Firma u čijoj je gradskoj senici ćutke posmatrajući male svetiljke grada- od lampiona do ljudskih duša – sedeo Đorđe.

Razvio je nesvesno u meni osećaj opuštanja u hacijendi, čovek u savršenoj beloj letnjoj košulji, sa savršenim kaišem i farmericama. Moćno-ležerno je držao ruke i samom svojom pojavom, govorio – ja sam stil, ja sam faca. Moj korak je bio siguran iako je te noći bilo jasno da je tim zagrljajima došao kraj.

Đorđe Kortina
Foto: FB Đorđe Kortina

Već sam ga poznavala. Ponašanjem je nadogradio moje mišljenje, stečeno listanjem intervjua i časopisa – muškarac koji zna i poštuje bonton, stari kov sa večnim žarom, frajer koji ne mora da se hvališe, sve kaže jednim pogledom. Zna se ko vodu nosi, onaj ko zna i da je pregazi.

Đorđe je odrastao na Bajlonijevoj pijaci koja je bila preko puta njegove zgrade u Drinčićevoj ulici. Obodi Dorćola, kaže. Ne ističe to da bi se pravio važan, već kao autentični deo odrastanja, odgoja, obitavanja. Deo Dorćola koji je uključivao Drinčićevu, Knez Miletinu i pijacu bio je pun udžerica i placeva na kojima su rasle nove zgrade te su se dečaci Pavlove ulice (u ovom slučaju Pavlovljeve) pentrali po građevinama. U to vreme su šut i zemlju odvozili kočijaši konjima ka Dunavu a dečaci bi se popeli na konjsku zapregu i vozili do reke. Zaprega ih je i vraćala u kraj. Podseća me ne samo na Ferenc Molnara već i na Bosonogog i nebo Brane Crnčevića – avanturistički smeh, cakleće oči, dečaci šmugavci.

Kada su stasali, ćoškarilo se kod današnjeg Bitef teatra. Društvo je bilo puno mangupa u ideji ali je većina završila kako treba. Sa njim su ćoškarili sportisti (Nikola Rebrača, jedan od dvojice Srba koji u hokej u reprezentaciji Jugoslavije), stanari okolnih zgrada, školski drugovi i komšije. U blizini je bio bife Zmajko, čuven jer nije silazio sa stranica crne hronike. Đorđeva druga kafana, prva je bila u Inđiji koju su držali njegovi baba i deda. U prvoj je odrastao (otud i sklonost ka ugostiteljstvu) a Zmajko je bilo prvo mesto gde je seo, naručio piće. Radio je do zore, tu su svraćali prodavci sa pijace (ne nakupci kao danas) i Albanci nosači (cepali su ugalj i drva za potpalu). Mešano društvo je Đorđu bilo simpatično i interesantno. Faktički sam odrastao na Bajlonijevoj pijaci, kaže muževnim glasom i iskustvenom silom i kreneš da zamišljaš taj šmekeraj, šareniš pomešan sa dimom cigareta i prisnošću uskih dorćolskih ulica. Sav svet stane u iskustvo jednog dečaka koji raste i gradi svoj stil života. Šta je sada na tom mestu gde je bio Zmajko, pitam. Apoteka. No, Đorđe se priseća da u kraju verovatno još uvek postoji restoran Šaran na uglu ulica Đorđa Jovanovića i Paula Pape.

Đorđe Kortina
Foto: FB Đorđe Kortina

Kako dalje priča, sunčanije zamišljaš ulice koje su tada bile dvosmerne i dečake koji igraju fudbal po sred kolovoza Drinčićeve. Sklone se kad prođe automobil – jedanput na pola sata-sat. Onda sa tople prašine sa dečačkih cipela pređeš na zamišljanje ogromnih snegova i velikih nanosa – snežnih dina na pijaci. Gradsko dečaštvo je oblikovalo ljude zanimljive, čvrste, preduzimljive, sa pravom dozom mangupluka, otvorenosti i rizika. Kao da se nadovezao na reč “rizik” Đorđe mi priča o Prvoj beogradskoj gimnaziji, u kojoj je uspeo da ga zamole da se ispiše jer je bio van vinkla.

Da ti kažem nešto – nekad mora da bude stand up for your rights. Vratiš istom merom, pa neka se bilo ko čudi i puši a ti perjaš i perjaš daleko, već si na kraju ulice. Nekad moraš. Da bi postao ti. Njega je kraj ulice dalje račvao ka Crvenom krstu, kod Ćire, gde je imao rvačke treninge, početak krosfita u Srbiji. Đorđe “osvaja” Krst ’70-e i ’71-e godine i ceni Ćiru koji je trenirao mnoge, od sportista do rekreativaca. Tu je dolazio razni svet, od najboljeg do najgoreg. Kao i Beograd, ko ispliva, isplivao je zauvek. Ćira je sve te tipove držao pod kontrolom i bio je značajan za razvitak Đorđa kao čoveka. Vežbalo se na stadionu Radničkog na Krstu, i dalje valjda postoji, ali ne u tom obliku, sada su tu neke kafane, nisam dugo bio tamo. Opis sale je iz sadašnje perspektive surov, ali ljudi su se tada kalili, nisu žalili – nije bilo grejanja i kupali su se ledenom vodom. Tek kasnije su ubačeni bojleri i grejanje.

A onda iz borilačke sale u Udruženje manekena Beograda! Mangupski zaplet. Ubrzo postaje jedan od glavnih manekena koji radi po celoj Jugoslaviji. Tržište veliko a sreća još veća. Ah, te slike sedamdesetih i osamdesetih, pravilne poze, dostojanstveni pogledi, braonasta, žućkasta i kremasta moda, muževnost, stav i lepa frizura, zavođenje pogledom, ali ono distancirano, nenametljivo. Rekoh ti, sve što se nameće, samo propagira, samo izdiže – lažno je, sujetno je, naporno je. Đorđe je sve suprotno. Danas je manekenska profesija na granama zvanim “platiću ti putem goluba pismonoše”, nema ozbiljnih revija jer nema ni ozbiljne privrede.

Đorđe Kortina
Foto: FB Đorđe Kortina

U to vreme je naš čuveni dizajner Aleksandar Joksimović bio na vrhuncu stvaralaštva, imao je odlične ideje i energiju da ih sprovede u delo a iza njega je stajao moćni Centrotekstil, firma koja je izvozila jugoslovensku konfekciju i obuću u Sovjetski savez koji je naše proizvode gutao. Đorđe je jednom sa Joksimovićem išao u Moskvu. Priredba naše mode, mesec dana, dva puta dnevno modne revije, sala puna do poslednjeg mesta, došli ministri, trgovci i naručuju kompozicije garderobe! Ah, to vreme najslavnijeg doba Bazara i reklama za naše modne kuće sa kojih su nas gledala poznata lica manekena, izabrani ljudi koji imaju i fizičku i duhovnu lepotu.

Đorđe je i motorista jer voli osećaj slobode. Nažalost, nemam više vetra u kosi jer su nas naterali da nosimo kacige. Da ne moram, nikad ne bih nosio kacigu. Kad se zaželi slobode Đorđe vozi do mora, po Vojvodini, Rumuniji a želja mu je i da ide do Alpa, Azije, Mongolije, Irana, oko sveta, i nada se da će to ostvariti. Za beogradske vožnje je tu skuter.

I nije kraj njegovim interesovanjima! Kakav kraj, on je stalno u poslu, u ljubavi, u želji. Đorđe je i ugostitelj, a sve je počelo izlascima na mesto koje je njegova generacija zvala Kod konja, današnji Boutique na Trgu republike (tada se dolazilo kolima, blizu je bio parking). Đorđe je bio rado viđen gost (na tom neuništivom mestu) među besparošima, hipicima, lepim devojkama, neko koga su svi voleli da vide i da ugoste.

U slavu ugošćavanja Đorđe je svoj prvi lokal otvorio u Inđiji, obnovivši kafanu babe i dede, ta početna avantura je trajala godinu dana pa je prešao u Beograd u Na ćošku (Kortina 2), na uglu Proleterskih brigada i Beogradske, ne znam kako se te ulice sada zovu, za mene su i dalje pod tim nazivima. Kad bismo se manje menjali, prelepljivali raznim etiketama, brisali ono što jesmo i što smo bili, više bismo i uspevali. Đorđe zato i traje. Bila je to druga-treća picerija u gradu, italijanski restoran i ko god je držao do sebe je dolazio. Od tada Đorđe radi u ugostiteljstvu, sada drži Firmu Zlatni bokal u Skadarliji. Kad ga pitam kako bi uporedio tadašnje i sadašnje vreme kafedžijstva, kaže da je taj posao uvek bio stresan, samo je tada više bilo novca. Veliki lokali i dalje dobro rade a svi ostali su na ivici isplativosti.

Đorđe Kortina
Foto: FB Đorđe Kortina

Vraćam ga na osamdesete, meni tako bitne, ružičaste, jedre, moćne, kvalitetne, razdragane, široke, ludo klasične, klasično lude. Divno je tada bilo biti u najboljim godinama, gradska faca. Proživljavam dok Đorđe ređa slike kako je tada Beograd bio manji i njemu šarmantniji, kretao se kao riba u vodi, poznavao je sve, njega su poznavali svi. Uvek se ponašao korektno (ne sumnjam, vidi se to, seti se noći iz uvoda, ili prethodnih, kada sam ga upoznavala, poznavaoca bontona, šarmera i tražitelja lepote, seti se kako iz njega izbija snažna ležernost) a sa njim je uvek dolazilo mnogo lepih žena koje su sa sobom nosile miris parfema, osmehe i ukusan pir. I sada se kreće uglavnom po centru – sebe zovem gradskim pacovom, kaže, kad me neko pita izlazim li u zelenilo, odgovorim da najviše volim da odem u Terazijski tunel i da se nadišem smoga.

Đorđe je Košavu preuzeo 2000-e kada je Sloba Milošević oteran sa vlasti, nažalost kasno. Pre toga je držao fitnes klub Paradizo, kafić u Domu omladine, Resavu…ima toga još, dug je njegov ugostiteljski staž zato što mu je jak ugostiteljski gen. Dobio je angažman na televiziji Košava gde je vodio emisije o kuvanju, i tada je, smatra, bio najpopularniji. Što zaradim to i potrošim, kaže. Zna on na šta. Ponoviću ti onu savršenu košulju, sada prugastu, i cipele, i kaiš i farmerice i duh i pogled i sve. Stil sa velikim “S”. Život sa velikim “Ž”.

Kako je sada u Zlatnom bokalu i FirmiU Firmu dolaze novinari Politike, bankari, ljudi koji imaju posla po kraju. Zlatni bokal je tipična skadarlijska kafana – kad ima turista ima posla. Jesen i zima su tamo strašni sud. Pored tradicionalnog roštilja, gosti vole da naruče i vojvođansku vešalicu koju je on izmislio. Realan je – grad propisima i odlukama koje su u najmanju ruku čudne onemogućava poslovanje. Skadarlija je tražila šminkanje ali ne razvaljivanje. Država je nezasista. Ne možemo da zaradimo zbog parafiskalnih nameta, ne možemo da povećamo plate radnicima. I najnoviji štos – protivpožarna zaštita gde ugostiteljstvo mora da plati više jer ima 2-3 smene. Porez na dohodak je 62% što je potpuno bedasto.

Ima li sada ljudi od stila? Uvek ima, to je neuništivo, ali je sve manje iil se sve manje pokazuje u javnosti.Nekada je čovek morao je da putuje u inostranstvo da bi se obukao drugačije. Dobro što se ovde može kupiti poslednji krik mode, jedino što su ovde cene veće nego u Beču ili Minhenu.

Šta je Beograd, pitam.

Beograd je u suštini jedan tipičan milionski grad, za mene prevelik sada, koji nudi sve i svašta i u kome ipak svako može da nađe nešto što mu odgovara.

Kako se voli Beograd?

Voli se, voli se. Nekada sam razmišljao da se iselim ali Beograd je ipak moj grad, tu su mi koreni. Znači, ostajanjem, dodajem pitanje. Da su bil pravi ljudi na vlasti, Beograd bi danas bio najmanje kao Beč, ne u smislu arhitekture ali u smislu života, sigurnosti, svega.

Eto to ti je Beograd – vetar u kosi, dobar kaiš za pojasom, pružena ruka (kad je po bontonu), džentlmen, centar, srž, moda, kvalitetna košulja, legenda, živa legenda, život, legendarni život, ukus, opojnost, čovek koji sve to ima.

Taj čovek je Đorđe Pavlov Kortina.

Ana Atanasković / Samo voli

autorka knjige “Beograd je ljubav”

Izvor

Mediasfera