Privukle su me naslovne strane, tada, kasnih devedesetih, sećam se. Slikarski impresionizam na njima, uglavnom. Boje razlivene. Na nekima jake. I taj spoj ruskog i francuskog. Egzotično. A onda je čitanje opravdalo predosećaje.
Bez mnogo okolišanja i objašnjavanja (a i nema potrebe, autor dovoljno govori za sebe, nije potrebno da ga prikazom “dokazujem”) mogu reći da je Andrej Makin odličan, izvanredan pisac.
Stoga sam bila zainteresovana da odem na njegovo gostovanje u Delfi SKC i spremna da zbog toga bežim odakle god je potrebno. Srećom pa postoje dobri i plemeniti ljudi koji mi se nađu u nevolji (intrigatno, tri muškarca su mi juče ponudila pomoć u raznim eskapadama i saplitanjima, oduševljena sam džentlmenstvom) te sam mogla da prisustvujem.
U kafe-knjižari vidim draga lica sada već drugarica iz književnog sveta sa kojima sam se povezala posle izdavanje knjige u Laguni. Laguna connecting people.
Makin stiže. Daroviti su susreti sa očima pisaca koje smo čitali. To su posebni momenti. Čitaš, osetiš vibriranje čoveka. Možda ne znaš kako izgleda. Možda znaš. Čitaš njegovo delo, čitaš njega/nju, gledaš, vidiš, uvidiš. A onda imaš priliku da pogledaš u njegove oči. Meta magija. Milina.
Makin govori. Na francuskom. Razaznajem reči epoque, Belgrade, différence, France…Reči teku. Priča o baki i o vremenu u kome je smeštena radnja jednog od njegovih romana. Reči i vreme, vreme i reči, sve teče i kotrlja se u tom trenutku, uz prigušenu svetlost.
Makina dožvljavam kao stabilnog čoveka, eruditu, u kome se reflektuje nebo u koje gledaju ljudi koje sreće i opisuje. I u koje on gleda.
Misli mi odlutaju na lepotu “sitnice” – Olja Nićiforović u primerku jednog njegovog romana ima požuteli članak iz novina. I ja sam to radila, čuvala sam prikaze i intervjue i stavljala u knjige o kojima su.
Onda osećam i početak i kraj sveta dok Makin govori, pa čujem samo ž, ž, ž, ž…u toj lepoti trenutka, pa se opet “vratim” na posmatranje njegovih očiju, koje su akademske, mudre i prozirne.
Na pitanje šta je to u čoveku što rađa zlo Makin odgovara referencom na Jugoslaviju i Ukrajinu i Rusiju, i onda, u zaokruživanju, “vraća” nas na Isusa Hrista.
Zaključak nije potreban.
Ana Atanasković / Samo voli
ANA ATANASKOVIĆ 