Ljubav pre prvog pogleda
Druga uspomena se ne bi mogla vremenski odrediti, toliko je bila davnašnja. U njoj nije bilo čak ni moga “ja” jasno određenog u toj maglovitosti. Samo jasno opažanje svetlosti, opojan miris trava, i one srebrnaste niti što presecaju plavu gustinu vazduha – mnogo godina docnije prepoznaću u njima vilinske niti paučine u letnjem vazduhu. Neuhvatljiv i zbrkan, taj odraz će mi ipak biti drag jer će mi pomoci da sebe ubedim kako je tu reč o prenatalnoj reminiscenciji. Da, bio je to odjek mog francuskog porekla. Tako ću u jednom kazivanju moje bake pronaći sve sastavne delove toga sećanja: jesenje sunce sa njenog putovanja u Provansu, miris lavandinih polja, čak i one niti paučine u mirisnom vazduhu.Nikad se ne bih odvažio da joj pričam o svom dečjem predviđanju budućnosti.”Kada roman očara oči već na početku, kada svojom raskošnom i iskrenom recenicom “kupi” čitaoca postoji želja da se približe ton i intonacija rečenice istog.
Paučinast početak. Stil koji osvaja. Ljubav prema detalju u opisu; rečenice i scene kao teške barokne kapije od gvoždja – tako piše Makin. A ne bih ni znala, da nisam prihvatila pruženu knjigu. Francuska je, kroz roman, došla do mene, namerno, nenadano, došla je i podsetila me na našu uzajamnost.Glavni junak, dečak koji odrasta u Rusiji posle drugog svetskog rata, ima baku Šarlotu koja je Francuskinja. Ona mu prica o Parizu. Makin je uspešno preveo u reči bajkovito osećanje iz detinjstva. Njegova sećanja na detinjstvo modre ispod površine kože, priča nam o sebi i sestri kako pomno slušaju baku, o Rusiji, hladnoj, svemirisnoj, drugačijoj od priča. Dečak nam prenosi ono što znamo, a mozda zaboravljamo – inozemni gradovi imaju za nas samo onu auru koju smo im pridodali sopstvenim maštanjima i u njoj se uljuljkujemo.Ovo je roman o otkrivanju “zagonetne francuske suštine”, o tome koliko priču mozemo da slušamo razgoračenih očiju i koliko u detinjstvu sve moze da bude raskošno (srećan je onaj ko te slike sačuva), o tananim potkama u našoj svesti, o tome kako se jezici preplicu u jednom biću, o slikama stvarnim i domaštanim.
Ovo je roman o Francuskinji u Sibiru, u Rusiji koja je za sobom povukla gvozdenu zavesu, o susretu dva sveta, o strancu koji ne zaboravlja, o snazi detinjih slika i prvih iskustava, o dva pola, o dve ruke, dva oka. Makinova baka (jer delo je autobiografsko) opčinjava, kao svaki novi, raznorodni kamen na ogromnom, pustom žalu. “U Šarlotinim očima se ogledao nekakav zabrinjavajuci svet pun nepatvorene istine – neka neobična Rusija koju je tek valjalo otkriti”Makin je Francusku, pre putovanja, doziveo kao i mnogi od nas i ispisao je, na sreću, preveo otkucaje i drhtaje (naše) u reči, izrazio i nasu ljubav. “Francuska nije za mene više bila prosta zbirka neobičnosti, nego osetljivo i zgusnuto biće ciji je jedan delić poput kalema usitnut u mene”Najvise volimo ona mesta čija smo postojanja lično nadogradili maštom i ljubavlju. Tako je i dečak voleo Francusku, a onda se desio prekid, trenutan, prekid i promena. Zrenje. Pa onda ipak odlazak tamo. Pa onda druge želje.Pred kraj, u želji za spajanjem dolazi mu otkrovenje i otkrivanje pravog porekla, istine koja je prećutkivana.Ovo je knjiga o sećanjima-pečatima, o talasima kojima ona menjaju naš duh, o potrazi za poreklom. Pitanje je da li ono (sećanje) i koliko odredjuje nas. Pitanje je koliko mu se ponekad odupiremo. Ovo je knjiga o odsjaju reči, o potrazi, o stepama, o čipkanoj paučini, o detinjstvu, o Jednom.
Ana Atanasković / Samo voli
Tekst može biti, u celini ili u delovima preuzet i objavljen isključivo uz poštovanje sledećih uslova: uz navođenje punog imena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, bez prerade preuzetog sadržaja i pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavljaće kršenje autorskih prava.
ANA ATANASKOVIĆ 