Prejkuče. Prolazimo kroz kapiju Karla VI (ja više volim naziv Eugena Savojskog). Početak noći. Idemo ka izlazu iz Donjeg grada. Negde na sredini puteljka, u ravni sa gornjim kulama, skoro neizdrživu vlagu i težak, stajaći vazduh preseca hladna struja.
Vruuum! Fuuu! Kao da je izašla iz nevidljivog klima uređaja. Neki cug, vetar, niotkuda, u sred noćne, nepokretne vlage. Čudo, kaže on, ja se složim.
Otkud ta struja nalik duhu? Možda je neki entitet? To je Beogradska tvrđava, čuvar prošlih prilika, ništa nije nemoguće. Vratim se nekoliko koraka, da uhvatim struju, prijatno je hladna. Nema je. Vrati se i on. Ništa. Nastavimo. A struja se ponovo vrati, sada malo ispred. Kao da je izašla iz kamenja, iz ko zna kog doba, ali prošlog sigurno. Provela sam dan u Donjem gradu, ništa se nije u vazduhu mrdnulo.
Pomislim – kako je sve to lepo i kako je Beograd jedna ubava misterija.
A onda se setim koliko se promenio. Koliko je samo u poslednje vreme srušeno starih zgrada – na Kosančićevom vencu (sic!), na Vračaru i Neimaru, na Slaviji…i ne bude mi dobro.
Onomad je moj drug koji živi u Nemačkoj primetio kako Beograd više nije taj grad u kome smo mi studirali.
Nije.
Sve se menja tokom godina.
Ali, zar mora ovako?
Beograd nije više isti grad iz moje zbirke priča, izdate 2017.
Nije.
Sve se menja tokom godina.
Ali, zar mora ovako?
Neke promene mi se dopadaju. Neke nikako. Zgrade koje će se graditi na Slaviji mi liče na vanzemaljske robotizovane ubice iz filma “Rat svetova”. A tek što nisu očuvane zgrade koje su bile lepe, samo, nažalost, zapuštene.
U BW mi je zgrada Galerije ok, ali soliteri su previsoki. Na Dorćolu je novi kvart kul, ali je takođe previsok, zaklanja poglede.
Neki novi planovi mi se dopadaju, ali neki i ne.
Ono veštačko roze plastično drveće na Trgu republike mi je hororistično.
Beograd je grad kome sam posvetila svoju prvu knjigu (“Beogradkse majske priče”). I još jednu (“Beograd je ljubav”). Pisala sam i pišem i nastaviću o njemu u raznoraznim medijima. To je grad koji me je primio otvorenog srca, u kome sam ostvarila neke velike snove, koji me je zvao i pružio više nego mesta kojima bi to bilo prirodno.
Neizostavno i nezadrživo ga volim, čak i kada me iznervira.
Ali, zar mora da se menja tako što sam ruši sećanje na sebe?
Zar ne može da vidljivo održi prohujale struje, koje znaju da se jave, eto, u toku noći, da joj dodaju čar, da te uvuku u misteriju, da ti, na kraju krajeva, kažu da si na jednom čudesnom mestu…
Ana Atanasković / Samo voli
Tekst može biti, u celini ili u delovima preuzet i objavljen isključivo uz poštovanje sledećih uslova: uz navođenje punog imena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, bez prerade preuzetog sadržaja i pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavljaće kršenje autorskih prava.
ANA ATANASKOVIĆ 