Čoveka je moguće prilično “pročitati” za kratko vreme. Odaju nas detalji – mimike, grimase, ton, pogled, energija, nastup, stav, jedna reč, kako se reči kombinuju…Bar ja imam neki unutrašnji čitač za detalje koji mi je u životu dosta pomogao. Vidim brzinom munje crvene zastavice, ali najviše volim kada vidim bele.
Čoveka je moguće “pročitati” za kratko vreme. Reakcija Kevina Kostnera na sedmominutne ovacije u Kanu posle prikazivanja prvog dela njegovog novog filma Horizon: An American Saga traje nekih devet sekundi. Dovoljno. Toliko se može shvatiti! Prvo, njegova skromnost, neumišljenost. Dalje, zapitanost “da li mi se ovo stvarno dešava, da li su stvarno moji napori urodili plodom, jesu, jesu!” Onda ne neverica, ali uz zdravu realnost da je sve to ipak moguće, jer je uložio trud. Vide se i zahvalnost, osećajnost, požrtvovanje. Vidi se koliko se davao, vidi se da mu je i prijatno i neprijatno u isto vreme, da oseća i stid i ponos. To nije ponos čoveka koji će se sebično “nacrtati” ispred svog dela, ili, ne daj Bože, nečijeg tuđeg, ili, čak prikaza nekog bića iz duhovnog sveta. “Ja, ja, ja”, govore ti ljudi koji se “nacrtavaju” svuda i na svakom mestu. Kevin se ne nameće, iako zna šta je učinio. Kostner ne paradira, jednostavan je, a tako veličanstven u svojoj ljudskosti i nenametljivoj vrednosti…Njegove suze su zbog uspeha njegove nove deonice, on plače jer je verovatno dugogodišnji napor da napravi novi film došao do realizacije i reakcije, i to kakve…Ali on ne maše ni jednom zastavicom, iz njega ne vrišti nadobudnost…On plače kao čovek i kao div.
Duboko sam ganuta njegovim suzama radosnicama, ponosnicama i sramežljivicama. I time što se okreće ka publici, kao da hoće da kaže “je li ovo stvarno, stvarno je” ili “hvala vam” ili “dao sam celog sebe ovom projektu, mnogo mi znači što se reflektuje u vašim dušama”. Podizanje i spuštanje obrva, podizanje i spuštanje pogleda, skoro sveta poniznost i skromnost u ogoljenoj istini.
O, koliko toga govore njegove oči!
Duboko sam dirnuta.
Nisam pratila njegove reakcije do sada i nisam imala utisak o njemu kao čoveku, ali jesam o njemu kao glumcu i reditelju.
Pratim ga od filmova Revenge, gde zaslepljuje svojom glatkom lepotom i harizmatičnošću i The Untouchables, gde je legendaran među legendama. A onda dolazi preokret, Dances with Wolves, film koji u meni spaja raznorazna sećanja – na šok posle gledanja filma Soldier Blue, na neizmernu ljubav prema knjizi Winnetou (i ostalima autora Karla Maja), na mog oca koji obožava Indijance i govori mi o poslednjoj Apačevoj oporuci i pismu indijanskog poglavice američkom predsedniku, na priče koje mi je o Nevadi pričao Larry Angier i na prostranstva koja videh u Virdžiniji 2010. godine.
I u svim tim sećanjima on, Kevin Kostner, u svojoj epopeji u plesu sa vukovima.
Odgledala sam i mnoge ključne kultne filmove koje je dalje stvarao (često je i glumac i reditelj i producent) a novi ću, njegovu strast, koliko vidim, nadam se, ispratiti sa posebnom pažnjom.
Verujem da mu je bilo i teško i lako sada u Kanu, verujem da mu je bilo i prijatno i neprijatno. Svakako mu je bilo zvezdano. A ja želim da mu zahvalim što su mi reakcije njegovog divnog bića (to se može videti u “samo” devet sekundi) ustalasale dušu. Srećna sam zbog njega kao zbog sebe.
A radost je odgovor na sve zapitanosti.
Ana Atanasković / Samo voli
ANA ATANASKOVIĆ 