Vanil iz vanilice

posvećeno Marselu Prustu

Flickr

Stanislav je izašao iz Kraljevskog dvora. Prvi put je išao u grad u nabavku. Nestale su zalihe alve koje je iz Pelivana nabavljao još kralj Petar I. Mladi kralj je tražio alvu koju je voleo njegov deda.

Situacija je bila hitna a hitnost zaheva hitrinu te je Stanislav izjurio iz kuhinje. Isto kao imaginarne atlete u trčećem položaju ispred ulaza u Dvor.

Poslastičarnica Pelivan se nalazila na Pozorišnom trgu, gde je nekada bila Stambol kapija. Stanislav je nije zapamtio. Još uvek su se ispredale priče o njoj. Beograd počesto nije umeo da otpusti bremena i obruče sa grbače. Nosio je njihove senke na svojim ramenima vekovima, čak i kada se pretvore u prah.

Stanislav nije razmišljao o prošlosti. Njegova dužnost je bila da iz poslastičarnice izađe sa svežom alvom za mladog kralja.

Ušao je. U poslastičarnici su bila samo dva mala stola, ali je ipak, tako skučena, disala i mirisala lepo. Slatkasto, omamljujuće. Ugodno. Skladno.

Na zidu je bilo majstorsko pismo sa ispisanim imenom Mustafa. A u staklenim vitrinama rozikasti sudžuci i trouglaste, sočne baklave, vrcavi kadaif i slasne tulumbe. Stanislav je ušao u izdvojeni svet, u drugu realnost, u šećerlemastu dimenziju. Kao da se stvarnost stopila sa maštarijama. Jake note poslastica su nadjačavale spoljašnji miris tek pristiglog proleća.

Čudesan je miris smrti zime, čudesno živ, pomislio je. A ovde je i on nadjačan. Magija.  

Iznad staklenog pulta punog kolača stajala je devojka.

– Izvolite?

– Poslali su me sa Kraljevskog dvora…

– A, za dvor. Halva.

– Da – potvrdio je.

– Ti si nov?

Nasmešio se. Ne nezgrapno.

Ona je izvadila kremkaste, okrugle plehane kutijice na kojima je velikim crnim slovima pisalo Halva i pri vrhu Kraljevski dvorski liferant. Na poklopcu je bio crtež dve žene koje sede na tepihu i piju čaj.

I kraljevski grb je tu.

Kao pečat.

– A šta ćeš uzeti za sebe?

– Ništa, žurim.

– Ne može ništa. Prvi put te vidim – rekla je vragolasto – da proslavimo. Evo ti jedna vanilica!

– Može, ako i ti uzmeš jednu.

– Može – složila se i dala mu jednu vanilicu podigavši stakleni poklopac i odmah smazavši svoju.

Lep je ovaj neočekivani trenutak i to što se sve odigrava brzo, nenajavljeno, kao da nemam kontrolu. I nemam.

Držao je vanilicu na dlanu.

– Hajde, ja sam svoju već pojela – nagovarala ga je. – A i žuriš na Dvor. Grdiće te.

– Jeste, žurim – reče on, svestan da ga drži nekakva nadnaravna sporost i da mu ne da da požuri.

– Moja baba je ovaj kolač zvala vormice – rekao je pre nego što je zagrizao kolać-zalogajčić.

Vreme je stalo već kod prvog kušanja. Trenutak se preobrazio u večnost dok mu se prhko testo lepilo za gornje nepce.

Kolač je bio nežan, malen. Osećaj u ustima isprva mrvljiv, onda mek i fin. Osećaj u duši svečan. Kao dom, kao sveta jednostavnost, kao toplina koja se topi. Perfekcija.

Vanil-grancle, rekao bi glavni kuvar na Dvoru.

Stanislav je zažmurio.

Ovo je kao poljubac, pomislio je.

I čvrsta i meka, okrugla kao pun mesec, belo-kremkasta, i softana i prhka, začuđujuće neobična u svojoj skromnosti, vanilica ga je poljubila. Bila je otmeni vanil, krhost koja priča priču, čvrsta mekoća i mekana čvrstoća, bila je grumenčić i zgrudvana sreća, zaborav i sećanje u isto vreme.

Stanislav je zaboravio na dužnost i na hitrinu koju su od njega očekivali na Dvoru. Prhkost je prhunla. Ali, nije mu dozvolila da napravi korak a kamoli da poleti. Stajao je mirno, kao i zastalo vreme, zgusnuto, kao i to čudnovato testo, flovano džemom.

Stvarnost i nestvarnost su se prepletale dok je žmurio. Stvarnost je bila nejasna ali ne i bleda.

Stvarnost je možda stvarno nejasna, uvek, nestvarna, pomislio je dok mu se činilo da postoji samo ona vezana za strukturu i ukus te vanilice, ništa drugo, ništa dalje. Nepce, trenutak, trenutak, nepce. Vanil iz vanilice. Ništa više. Svi trenuci su se stopili u nepregledan niz sadašnjih trenutaka. Zagriz je bio portal izvan okova prošlosti i budućnosti. Taj skromni komadić slasti koji je dodirnuo njegove usne ga je opčinio. Bio je skladno složena savršenost. Dar izvan vremena.

Uživao je u večnosti koja je trajala nekoliko sekundi i u nekoliko sekundi koje su trajale večno. Bio je zarobljenik neuhvatljive sadašnjosti.

Stanislav je otvorio oči. Lice devojke je izronilo kao neželjeni spasilac iz reverije. A onda je, uz njen osmeh, postalo željeni. Klik-klak, i divota se prenela na drugu osobu. Nju. Kao što je i ona htela da prenese svoju na njega.

– Kako se zoveš? – pitao je.

– Alina.

– Moram doći ovde ponovo, van dvorskih obaveza – rekao joj je setivši se da mora da krene. – Ima vremena.

Večnost je moja. Vreme sam zalepio za nepce. Sad je sve moje.

– Kralj čeka – dodao je a Alina je klimnula glavom.

– Čeka, znam – šeretovala je.

Kao šerbet je, pomislio je.

Izjurio je iz poslastičarnice čvrsto držeći tri plehane kutijice sa alvom. Ušao je u automobil.

Naredni dani su sve manje mirisali na smrt zime a sve više na raskoš života.

Ima vremena, govorio bi sebi obuzet obavezama na Dvoru.

A onda je, jednog jutra koje je te godine najviše mirisalo na život, u grad došla smrt. Život i smrt su neodvojivi blizanci. Dve spojene kapice vanilice.

Avioni su grebali nebo. Grad je postao zgarište. Glavna ulica kao da više nije postojala a vatre su proždirale oblake.

Da li je živa?, pomislio je Stanislav i uputio se ka Narodnom pozorištu čim je uzmogao zbog haosa na Dvoru.

Gde je, među kojim krhotinama?

Zatekao je Pelivan sravnjen sa zemljom. Nestao, sasvim, čak su odlelujale i njegove mirisne note, pragovi ka nezamršenim prostorima svemira. Zamršena okolina i zgaženi grad su mirisali na krv, garež i jauk.

– Gde je Alina?! Alina! – zavapio je iz sve snage čovek koji je jednom uspeo da veže vreme za nepce ali nije bilo nikog da mu odgovori.

priča je objavljena u književnom časopisu “Majdan”

Ana Atanasković / Samo voli

Tekst može biti, u celini ili u delovima preuzet i objavljen isključivo uz poštovanje sledećih uslova: uz navođenje punog imena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, bez prerade preuzetog sadržaja i pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavljaće kršenje autorskih prava.