O ljubavi

Ne skači kao ludak da bi te neko video pa voleo. Budi ti ljubav. Onda te može osetiti, videti, voleti.

Možda je nešto najlepše na svetu kada se dvoje pomire. Kada se glave ohlade a srca još više utople. Kad shvate da se ipak vole. Prihvate jedno drugo još više onakvi kakvi jesu.

Pomirenje je najlepša pojava na ovom svetu.

Pomiriti se sa drugim, sa sobom. Sa nebom.

I biti i svačiji i svoj. Važno je samo da se srca sljube.

Ni jedna ljubav se ne dešava slučajno. Da li se privlačnost desila odmah ili je neko na nekog čekao godinama, manje je bitno. U oba slučaja se izokrenu sve kockice sveta da bi se to dvoje sreli, zavoleli i spojili.

Kad se spoje, puzzle je složen.

Ako se rasturi, i to je život. Ali, složena slika ostaje na nebu. Ono samo ljubav broji.

Važnije od:

boje očiju

oblika šake

uspeha

broja cipela

i svega ostalog

je

da li ume da pita: “Kako si?”

Nasuprot, ljubav nije slepa. Ne volim iskreno ako ne vidim nečije mane. Imam ih i ja. Ljubav je kada volim iako znam greške i ludosti onog drugog. Ne spaja zemlja već nebo. A nebo i grmi i pušta oluju. A zemlja upija. Ići kroz svet sa nerealnom slikom o drugom i misliti da se grandiozno voli nije ljubav već prikrivanje sopstvenih nedostataka. Ljubav je kada se spoje dve ličnosti oprljene vatrom. Znaju gde im je koža nagorela a gde sija.

Ljubav nije ljubav ako volim samo one koji su to zaslužili. Oni koji greše prema meni su najtužniji, njima je najviše potrebno da ih neko voli. To ne znači da moram da budem sa njima niti blizu njih, ali mogu da ih razumem i da tako u srcu nađem mestašce. Ljubav nema zidove, ona prolazi kroz tela, nebo i čitav svemir, dodirivali se mi ili ne.

Tuđa laž ne bi trebalo da boli nas. Sve što nam urade drugi je put između njih i Boga. Naše je ono što drugima uradimo mi. Zato volimo. I njih koji lažu. Jer ako mrzimo, isti smo kao i oni.

Priznajem samo ljubav u kojoj mogu da kažem sve što mislim i osećam (bez uvreda), a da se druga strana ne naljuti. Može da misli suprotno, naravno, ali ne da se duri. Priznajem samo odnos u kome osećam da mogu da osetim sve. Meku dušu želim a takvu i dajem.

Ljubav je kad odvoji nekoliko minuta pred svoju važnu obavezu da me vidi.

Ljubav je kad mi kaže da je sve već rešeno i da ne brinem ni za šta.

Ljubav je kad mi kaže da hoće da mi bude stepenica za ostvarenje želja.

Ljubav je kad kaže “nedostaješ mi”.

I kad pritom ne laže.

Ljubav je kad me čeka. Godinama.

I ljubav je kad sam pored njega meka.

U strasti miriše muška snaga. Priđe ženi i svakodnevica padne u zapećak. Sve bude zaboravljeno zbog trenutka razmene. Miriše muška snaga na ženskom licu, bedrima, vratu i grudima. A ženska jačina se aktivira kao isparenje, kao dim, dođe iznutra i doda sopstvenu aromu zajedničkoj strasti.

Strast je spoj snaga koje se ljube.

Ukoliko osoba koja vam se udvara izgovori da nije zainteresovana da uloži energiju, pažnju ili akciju jer neće da rizikuje i jer čeka da vidi šta će dobiti, to najverovatnije nije osoba za vas.

Ni do prodavnice ne ideš bez energije i mlako, a kamoli do čoveka.

“Samo sam tebe voleo”, napisao je oko ponoći, kroz gradsku tminu, iz tmine svoje samoće. “I dalje te volim”. Poruka je došla preko mreže oblaka, na svodu mog nesećanja. Tako, piše mi povremeno iako sam otišla pre dvanaest godina. Potkrao se i po koji bezobrazluk, misli da će me time vratiti. Ali, držim se razdaljina koje svesno napravim. Onda je usledilo: “Stvarno si neka druga osoba”.

O, jesam, bivša ljubavi, jesam. Ona koja zna šta hoće i šta neće, ona koja zna da kad ti neko kaže da si se promenio u stvari govori – nisi više onakva kako je meni odgovaralo.

I nisam, prošla ljubavi, nisam. Sve staje kada nema više kuda da ide.

Ponosna sam na svoje zvezdice-slobodice.

Javio se. “Kako si”. “Uželeo sam se tvog glasa”, rekao je. Mi smo dva sudbinski povezana bića i kada sam videla ko zove javili su se talasi strepnje ali su se raspršili odmah. Reče mi onda da se premišljao da li da me zove i onda je iz džepa njegov telefon sam pozvao mene.

Bili smo učitelj i učitelj jedno drugom.

“Drago mi je da me je sudbina tada dovela baš tebi”, rekosmo u isti čas.

Za njega sam davno mislila da me je povredio. Bolelo je do središta zemlje. Sada nema rane, nema uvrede. One su nepostojane, ako ne želiš da ih gajiš. Postoji samo ljubav, i ispod zvezda i među zvezdama.

Bila sam srećna ali i potrešena zbog poziva. Kao strujni zemljotres. Zbog njega sam se najviše promenila, on je kao deo moje podsvesti. I dalje razgovaram ponekad sa njim kao sa nevidljivim prijateljem.

Kako je lepo što smo i dalje sasvim iskreni jedno prema drugom.Kad se jednom istinom povežeš, veza ne prestaje, ni Bog je ne rastavlja.

Rekao je: “Prošlost je prošlost, otaje tamo gde jeste”. Mislio je na ružnu prošlost.

Poziv je bio kao grom, čak sam i na moj i neki moj glupavi spisak “šta da mu kažem ako ga sretnem” zaboravila, opet me je svojom energijom smekšao, jer tako je potrebno, nemam šta više da mu prigovorim (ni njemu ni nikome), imam samo da ga volim.

Neko se može voleti i iz daleka. Ne mora se sa njim biti u vezi. I posle krahova i krajeva i drugih krajeva ja tu istu osobu mogu voleti. Ako je mrzim, znači da je nikad nisam ni volela.

Osobe mogu da ne budu više zajedno. I to je u redu. Ali energetsko prijateljstvo ostaje. Mogu da se podržavaju u mislima, da se mole jedno za drugo.

Jer ljubav ne znači samo biti u vezi, braku, fizičkom odnosu. Agape je prava reč za ljubav iz srca, bez obaveza.

Ljubav nije da li neko čeka nekog na poziv, da il neko nekog koristi. Ljubav nije procenjivanje. Ljubav su široko otvorena vrata ka – misliti dobro onom drugom. Čak ako se čujemo jednom u pet godina. Čak i ako se ne čujemo više nikad.

Da je ljubav vezana samo za fizičko polje, nestala bi kada neko umre. A ne nestaje.

“Ne slušaj srce”, reče mi jedan čovek, “ovaj svet je praktičan i hladan.”

A ne zna da srce kuca tačno na frekvenciji koja deli zemlju i nebo. Naša srca damarima povezuju ta dva razdvojena sijamska brata – tlo i zvezde. Bez njih oni ne bi znali da su, u stvari, spojeni.

I ja da ne slušam svoje toplo srce? Da budem sa nekim koga ne volim samo da bih “bila sa nekim”?

Može on, ne mogu ja.

“Hello”, odzvanjao je juče glas Adele sa zvučnika poslastičarnice, ton je hujao kroz stubove ispred zgrada, rušio suštinu betona. Pesma koja mi je sekla aorte, TA pesma za koju si rekao da opisuje tvoj odlazak kad si mi slomio srce. Bolela je toliko da je boleo ceo svemir i zvezde kao šiljci mesnatog vremena.

Opet, “Hello” se čuje, reči i melodije se grupišu kroz vlakna vazduha. Preživela sam, odavno, hvala ti na tom iskustvu jer bez njega ne bih znala kako da se skroz sakupim.

Sada jasno hodam i kažem “Hello, moja lična snago, gledam te u perušku na šlemu”.

U radnji je sa radija krenula pesma koja me je najviše bolela u vreme rasturanja niti mog života. Sećanje na infarkt zadat od najvoljenijeg, kada je otišao. Rekokh sebi: Oprostila si, izdrži. Ispravila sam torzo sa osećajem – sve je u redu. Bola nije bilo! Pesma se odmah, istog trena, prekinula (dotle je zvučnik normalno funkcionisao).

Pred hrabrim srcem se mnoge prepreke tope.

Očekuješ zagrljaj, dolazi, još malo. Radost je već u tebi, progutani rastopljeni polumesec ljubavi. Još malo pa će se spojiti sa polumesecom onog koga čekaš, u slatkoj žrtvi u kojoj sebe daješ drugome. Kad zagrliš nekog oživiš večiti dodir neba i zemlje. Osećaj traje zauvek, a materijalno i prividno vidljivo nestaju,

Zagrli me. U ovom čudu od kosmosa koje se širi ne znamo kuda, ne znamo zašto. Širi se, a naše duše i tela se, nama neprimetno, rastaču, rastežu. Kao u snu, a nije san. Zagrli me u ovom bezsnu, u pitanjima-vragolancima, jer nije bitno da znamo kuda i zašto. Samo se trenutak zagrljaja broji.

Bio je tren i bio je čas i bio je dan. Poruke sa čovekom koji mi je u prošlosti nudio nešto. Odbila sam jer nema bliskosti, ali važno je biti zahvalan za svakakvu prošlost. Ako išta znam, to znam. Našalim se, na svoj račun, uz zrno istine koje može da bubri i u njemu. Kad, vrag mu je legao pod vrat i od njega se čulo:

– Ti si lujka.

Nije to procedio kao da tepa štenetu ili kao neko sa kim delim jastuk pa mu je sve dozvoljeno, već ozbiljno, stegnuto, odbrambeno.

– Ne možeš tako da mi se obraćaš – presekla sam.

U meandru odnosa nužno je stajati na svojoj liniji ako osetimo da drugi ne govori iz ljubavi.

Ne osuđivati pokušaj povređivanja, razumeti zašto to neko čini, ali jasna i glasna granica i jasno i glasno NE su poželjni. Jednom se kaže dovoljno je, ali važno je reći. Zbog nas, ne zbog tog drugog. Zbog nas, da podignutim dlanovima na kojima piše NE napravimo krug oko sopstvene tvrđave.

Niko te neće čuvati kao ti sebe sam. Zapamti. Može te osvojiti samo ljubav. Zapamti.

Sreća je staviti svoje boso stopalo na list nečije moćne noge. Tako se otiskom otisneš i upišeš u život. Dodir je žig-znak, umetnost življenja.

“Ja sam tvoj mir” rekoh ja u želji da u njegova leđa ušuškam nemirni vetar svoje strasti. U kovitlacu ljubavnog slatkog krika spajaju se mir i nemir, vetar je vatra, vruć i vilovit, želja je trenutak imanja, dah je blagoslov.

Onaj koga ću voleti neće biti deo koji mi nedostaje već jedinka u čijem oku ću, kao u ogledalu, videti ceo svoj svemir, jasno i istinito.

Tamo negde u sedmom razredu, jednog dana, baš kao u pesmi, tiho i nezvano (a ništa nije nezvano, uvek sve dođe jer nam je potrebno i jer ga naša duša zove, baš sve, i lepo i ružno) prišao mi je ispred učionice i dao knjigu da je prosledim dalje. Nisam znala o čemu se radi. Ali sam se zaljubila.

Tamo negde, u sedmom razredu, zaigralo je srce prvi put. Dobro, bila sam zaljubljena i u zabavištu, ali se detalja ne sećam, samo te informacije, imena i lika dečaka.

Tamo negde, na sedmom nebu, bile su radosti susreta, pogleda, očiju, zvezdica u stomaku. Iščekivanja. Emulzija dve energije, tamo negde, u hodnicima škole i na igralištu.

Bez dodira. Samo “tako”. Da li realan susret znači da ljubavi nema? Šta kaže ovo sadašnje vreme, u kome ne smemo imati kontakte? Da li zbog toga nekog manje volimo?

Ovde negde, ja sam srećna što je on sada srećan. Jer, šta je ljubav? Lepo je kada je dodirnuta. Ali je lepo i kada je talasava, zamišljena, u hodnicima sećanja.

Voliš nekog kada mu želiš sreću. To je i prvo i poslednje.

Za ljubav mi nije potreban blizanac, drugo ja, niti pola mog ja. Nisam polovina – imam dve ruke da grlim vetar, dva oka da gledam sunce, dve noge da stojim uspravno i hodam zemljom. Nije mi potrebna ista osoba, već samosvesna, svoja, da zajedno gradimo opipljive kule i gradove.

Želim nekog ko već ima svoje šarenoliko telo, um i duh. Ne tražim ono što mi nedostaje i ne tražim da me neko ispuni kao peščani sat – takav pesak mora stalno da se obrće. Volela bih da sa nekim zajedno idem putem. Sljubljeno ali ne “preljubljeno”.

Videli su se prvi put nasamo dva dana pred proglašenje vanrednog stanja. Ona nije mogla da veruje koliko je dobro poznaje, a kratko su u kontaktu. On je, izgleda znao. Kako? Ne zna. Ali zna.

Napisao je “Jedva čekam da se opet vidimo”. A onda vest. Izolacija.

Ona je neko ko traži. U stvari, bila je. Kada je odlučila da pusti sve konce i sve marionete oko sebe, baš sve, čak i one najbliže, pojavio se, eto, on koji joj je rekao “Našla si”.

Telefon bez žica povezivao je njihova srca. Srca imaju svoje žice, neke podzemne, nadzemne, vanljudske, kakve li.

Izašla je na terasu. Sve se odvija tako brzo i tako sporo u isto vreme. On, nekako, potire njeno “ja”, ali ne ružno, već ogoljuje ono što je potrebno da bude. Odbacuje njeno svesno. To je povremeno dovodi do mučnine. “Zaboravi iskustva, samo živi, ovde, sa mnom. Tu sam iako nisam tu. Prepusti se i živi!”

Ništa lepše nije mogla da čuje. Ona, koja prešla trnovit put da nauči da stvarno živi. Kroz bol i blato.

“Nemoj mi se zahvaljivati što si lepa”, napisao je. “Zahvaljujem ti se iz srca, jer mi prija da kažem hvala”, iskucala je.

Tamo negde, u vazduhu, odzvanjalo je njeno “hvala” kroz dan. Čuo je on a čulo je i parče neba. Ma šta parče! Celo!

“Poljubio sam te”, napisao je. Kroz mali ekran na telefonu osetio se poljubac. Otvorila je usne. Udahnula je. Nebo se ušunjalo u nju. Ne parče, celo.

Ne tražim ljubav očajno. Ako je tako nađem, biću očajna na kraju. Doći će sama ako je potrebno.

Želim da kad se noć spusti na grad zagrljaj bude utočište za dve duše.

Želim onog zbog kog kiše neće biti kiše već istopljeni krajičci snova.

Želim onog ko će obrnuti dan naglavačke, za oboje, i sa kim ću hodati svetlećim koracima.

Hoću onog ko poželi da me vidi samo da bi mi izmamio osmeh, širok kao ekvator, šaren kao livadski plašt. Onog kome od mog osmeha raste srce. Ili takvog ili nikakvog.

Ne kladim se u život, ne kladim se u ljubav, ne brojim ko je ima a ko ne. Ne pitam se više hoće li mi doći. JA SAM LJUBAV. Ja sam svetlost u ogledalu, osmeh radniku u radnji, svetlozelena slast iz grožđa. Ja sam staložena nada. Darujem i dobijam. To što hoću da me neko voli ne znači da samo čekam na njega a život prolazi. Jedino sam bez čekanja spremna da u moj život uđe neko ko ljubav dodaje. Po spremnosti nas ljubav i traži.

Svako u sebi ima unutrašnje zvezde koje se ili poklapaju sa tuđima ili ne, ili im krakovi ulegnu jedan u drugi ili ne. Ako se ne poklope, a dvoje se ipak spoje, onda im štrćeći krakovi zvezda bodu tela, što stvara bol. A ljubav ne boli. Iz ljubavi ništa ne štrči. Ljubav je udobno sljubljivanje.

Ljubav je slatka čežnja da opet stavim svoje boso stopalo na list nejgove moćne noge. Da tako napravim otisak, otisnem se i upišem u život. Ne pristajem na manje. Jer sve što nije strujanje života je farsa.

Otišla sam od njega, jer sloboda i hrabrost se ne kupuju. Otišla sam od njega, jer mrak je samo moj i želim da sama gajim nadu, ne da mi je neko daje. Otišla sam iako se plašim da će me okolnosti možda sravniti sa zemljom. Pa i ako me parališu sasvim, biću to već neka druga ja, uz koju može da stoji neko ko je takođe, iz dubokog peska, naučio da ustaje. Biti sam znači stegnuti stomak pred strahom i tako ga raspršiti.

Ljubav je kad spojim čelo sa njegovim i vidim samo jedno, veliko oko! Ljubav je kad idem kući i pevam pesmu naglas, kiklopski, puštam glas do oblaka, da uhvati mlaz mlaznjaka i prostruji svim žilama! Na manje ne pristajem.

Neminovni su rastanci. Odlazila sam i odlazili su. Ostajala je krv na kamenu posle odvajanja. Nisu bile odsečene samo crvene kićanke stečene u ljubavi koja je trajala neko vreme, već delovi mog tela i duše, kidani “na živo”. Isečeni delovi su se kasnije vraćali, ali morala sam biti posečena, emocija je i dukat koji daruje i srp koji uzima, zapisana u vremenu. Sve je aranžirano tako da naučim da se iscelim sama.

Svi su ljubav – i onaj ko me je povredio i onaj ko me je podigao i ko me je ožario i ko me je osvestio i ko me je slomio i ko me je spašavao. Sve ih volim, jer su me doveli sebi.

Kakav je ko vidi se kad je odbijen. Da li igra “igru vremena” pa se ne javlja neko vreme? Da li odmah prestane da komunicira? Da li počne da vređa? Naravno da nije dobro biti bolesno vezan za nekog ko nas neće (na šta ima pravo), ali odgovoriti, poneti se ljudski i dostojanstveno, dužni smo prema svakome i prema sebi. Jer sve frustrirajuće što dajemo drugima  vraća nam se kao bumerang. Onaj ko zna da je i odbijanje deo života i višeg plana ne bljuje vatru.

Kada bi se ispraznio sadržaj kosmosa, šta bi ostalo? Postoji li, zapravo, ništa ili je i taj prostor nešto iako je prazan? Postoji li nešto izvan kraja?

Sedim u poslastičarnici nekad značajnoj za nas. Na nekoliko koraka pored je mesto gde je on sa svojom tadašnjom koleginicom započeo planove da postanu friends with benefits, dok sam ja još bila u igri. Sedim, jedem žito bez šlaga i manifestujem osećanje koje bih jedino mogla da ukalupim u reč ništa. Nema bola, ljubavi, mržnje, sentimentalnosti, patetike, ni rezova po sred stomaka, prijateljstva, neprijateljstva, srodnih duša, nema ničega. Samo jedno ništa, ni veliko ni malo, ne znam ni koliko je jer je prazno, ne može u njega ni meki krojački metar da stane. Nije ovo nikakva osveta jer nema ni nje.

„Ako je sada takvo ništa u tebi, onda nije ni bilo ljubavi.“, rekao bi neko. O, bilo je. Takve da su se istopili moji unutrašnji ledeni bregovi. „Nije bilo ni bola“. O, bilo ga je. Takvog kao da me je neko zveknuo maljem u glavu, mislila sam da ću umreti. Prešla sam ceo lanac duhovne ishrane – ljubav, izdaja, oproštaj, misao o večnom prijateljstvu. I onda – cap! Dođu reflektori koji rasvetle sve.

Čudno je to stanje. Mir, pomirenje, ravnodušnost, nerazmišljanje, nemanje reakcije, prava linija, izdisani vazduh, bezglasje, nirvana. Takvo je to ništa. Usuđujem se da izjavim da sada znam kako je izgledalo ništavilo postanka. To je neko mirno, ravnomerno, bezbojno praznilo u kome se ljuljaš ili tako sediš i jedeš žito bez šlaga i sve u tebi i oko tebe ćuti. Nema vibracije. Međugalaktički prostor.

Međugalaktički prostor! Tišina koja lebdi između galaksija i drugih objekata u svemiru. Moderna enciklopedija kaže da je približan pravom vakuumu jer na kubni metar prostora dolazi svega jedan atom, čak i manje. To znači da je međugalaktički prostor potpuno slobodan. A potpuno si slobodan kada u tebi nema ni osujećenosti ni sujete ni zaljubljenosti ni opsesije ni mržnje ni vezanosti. To je stanje u kome su se sve misli razredile do neprepoznatljivosti, nema ih. I sećanja su mehanička. A kako i da opstanu na -270 ° Celzijusa?

Nije to mržnja, ponavljam. Nikakvo negiranje, zavaravanje. To je samo jedno ništa koga su osvetlele zvezde i kvazistelarni objekti. I sad je tu. Nit’ te volim, niti mrzim, ja te samo jasno vidim ovaj put, reče Gibonni. Tako nekako.

Ovo moje ništa je aerodrom bez ljudi, nebo bez zalaska i oblaka, u stvari, nema ni aerodroma, ni neba, nema ničega. Sve je nemo i dostojanstveno. A nije to ni prapočetni haos, od koga Grci kažu da je nastalo sve. Haos, nered, to je u meni prošlo. Zamalo da me pregazi, ali ustala sam.

„Ako između dva tela ne postoji ništa, zar onda ne bi trebalo da ona budu jedna do drugog?“ postavljaju pitanje naučnici koji tvrde da ne postoji ništa. Hoće da opovrgnu moje stanje. Fizičari su se dugo trudili da objasne etar i da uopšte prihvate da postoji ništa (void) sve dok kvatna teorije nije popunila vakuum neverovatnom količinom energije. Dakle, šta ima u tom našem ništa? Pa da! Ništa je u stvari tvoje gorivo da ustaneš i lepo nastaviš dalje kao novorođenče.

Prvo se rađa duboko disanje koje povezuje pupak i nos bez prepreka. A onda možeš i dalje, gde god želiš. Važno je da u sadašnjem trenutku nemaš vremena da o tome misliš. Samo si tu. I to je sve.

Još nešto za kraj. Zaboravi ono što te je povredilo. Ali ne zaboravi čemu te je naučilo. To je nešto.

Kad imam želju volim je. Znam takođe – šta god da se desi, važno je da sam je želela! Volim svoju želju kao što dete voli igru Ustajem ujutru, ona mi je ispunila čitavo telo. Pustila sam je i u sebe, i u svet, ali sam i sa njom i bez nje mirna. Nadanje i mir su i rizik i sigurnost u isto vreme. Ali vrede svaku paru.

Jer, kakav god ishod da bude, vredelo je. Igranje se direktno upisje na nebo. Igra sam ja. Igra si ti.

Prvi poljubac mi se dogodio ispod jednog mosta. Mladalačko pitanje “hoću li umeti” je, naravno, postalo smešno čim sam dotakla usne onog drugog i prepustila se. Bila je jesen i treperila je kiša koja nije padala. U ljubavi jeste i ono što nije.

Lep je prvi poljubac, pamti se, ali nije tačno da se “samo jednom ljubi”. Ne voli se samo jednom, voli se stalno, jer se voli život. Ako se neka priča i završi u ovom kovalentnom, prolaznom svetu, ljubav van prostora ne plete završnice.

Slučajno smo sedeli jedno do drugog i skoro cele noći ćutali. I ćutanje je bitno, kad imaš sa kim i kada je pored tebe pravi primer muškog dijamanta – spreman, opasno blag, blago opasan, uzimajući. Bilo je lepo stajati pored nekog ko zaista ima moć – životnu, iskustvenu.

“Ja nemam zagrljaj”, rekao je na početku naše rizične igre. Hazardna, na ivici mača, komplikovana, tuđa. Neminovna. Od zvezda ne možeš pobeći jer one su iznad tebe. Bio je ratnik sa očima dečaka, disciplina koja se osmehuje, pogled koji razoružava. A ja – ona koja želi da ga zagrli. “Ne volim ovaj kra”j, rekao je. “Volećeš, jer ja sam tu.” Tako je i bilo. Ni mesto ne možeš birati, jer zemlja je ispod tebe.

Bio je moja pesma iz zvezdane prašine, nastala ko zna kad, čitao moju poeziju pisanu na studijama i govorio: “Divno je ovo, nastavi, opevaj trenutak”. Ili, pametno se nadovezujući na naše neslaganje oko postojanja ili nepostojanja Boga, potrebe ili nepotrebe za progresom, filozofijom, rešavanjem suštinskih pitanja umom ili dušom: “Ti i ja smo kao Hobs i Ruso.” Rekao je to u prevoju dana, u spoju finog i divljeg, u bulevaru rizika, u poljupcu koji ne stari. Slušala sam i uživala. A kako i ne bi kad bi mi rekao “Ti si princeza.” U istom trenu bi grad zaspao, a probudio bi se naš stogodišnji zagrljaj. Nije mi trebalo ništa više. Samo on i ja i da ptica između nas poleti.

Taj blagi vuk koji ne beži slao mi je poruke kako sija sunce, pretpostavljajući da sam ja u blizini. Ili bi mi u jednoj noći bez šećera prosuo – “Nije lako ni umreti”. Noći bez šećera, bile su slatke. Bili su to trenuci sreće koje sam hvatala i nosila kao orden. Nikad ne znaš, kao divlji pas, kada ćeš opet jesti. Bili su to trenuci hodanja po žici.

“Samo diši i voli”, govorio mi je. “I pusti ljubav da se otkotrlja niz ulicu”, dodavala sam ja, pa ako ti se vrati, a vraćala se, stvarno je privrženo tvoja. U jednom danu pred pun Mesec je rekao: “Kad umreš možeš da misliš i veruješ u bilo šta, svejedno ti je.” Ne, dragi, i kad umreš ljubav je ljubav, duša je duša, reč je reč.

“Pojavila si se u pravom trenutku”, govorio mi je, skidajući besmisao sa svojih dlanova. U roller coaster kičmi grada uzvišeno je mislio na mene. Šta sam htela više? Ništa. Jer, rekao je i: “Ljubim te bliže i bliže.” I značajno: “Kada bi sada došla u moj kraj, neka kometa bi osvetlila grad.” Ili, još značajnije: “Tvoj sam.” Rekavši to povezao sebe i mene pod šarenom propeler kapom grada.

No, izgleda da mnoge stvari imaju svoj kraj, pa tako i njegova i moja priča. Ali uvek je važno da daješ. Ne kalkuliši, ne broj, nemoj biti zgrčen i skvrčen. Važno je da si dao. Osoba koja ti otvori srce pa ga zatvori kao kutiju, plaši se. A ti, ako voliš i santu leda, voleo si. Nikome ne možeš dati ono što ne želi da primi.

Želim jutro u kome sam spojila tabane sa nečijim. To bi značilo da su nam se ukrstili putevi. I da se nečija dobrota razlila po mom telu, samo ona može da mi zagreje krv, da me uobliči. No, dobroti mora prethoditi strast, toliko jaka da ujutru ništa ne iskaljujem, nemam šta da dodam, samo dišem u ljubavi.

Tako ili nikako. Spremna sam za obe varijante.

– Ljubim te.

– Nemoj mi to govoriti.

– Zašto? To je izraz nežnosti.

– Zato što smo poznanici. “Ljubim te” želim od onog koga ja želim da ljubim.

Ne trošim te dve reči kao što vetar nosi latice i prah – svuda po travi. Nisam vetar, nisam ni trava. Žena sam koja se otvara onome koga voli. Bolje da sam sama i da čekam nego da sa nekim lažem sebe i ceo svet.

Ana Atanasković / Samo voli

Tekst može biti, u celini ili u delovima preuzet i objavljen isključivo uz poštovanje sledećih uslova: uz navođenje punog imena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, bez prerade preuzetog sadržaja i pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavljaće kršenje autorskih prava.