Priče o tati

1.

Vidiš, nije potrebna nikakva posebna magija da oživiš one koje voliš a koji su umrli. Dovoljno je da ideš njihovim stopama, da ceniš to što su ti davali, da ti se srce raširi kad pomisliš na njih, da pomisliš često, spontano, da nastaviš da budeš njihova matrica sa još nekoliko svetlucavih elemenata koje si dodao TI.

Ja na svog oca gledam kao na planinu koja mi je darovala dragulje i pred kojom, u odlasku, kleknem u miru i kažem HVALA TI, a ona odgovara hladnim mirom punim dobrote.

Magija koja nadjačava sve ostale – postojeće, nepostojeće, stare, novotvorene, iskovane i pretočene je LJUBAV.

Oni koji nas vole su uvek tu.

2.

Kada su vodili moju totalno paralizovanu malu sestru u Italiju na lečenje nije joj ni tamo bilo pomoći. Ja sam bila još manja, nisu me poveli. Kasnije je moj tata ponekad sa ushićenjem ponavljao reč “bambino” koja mu se u italijanskom jeziku svidela. Izgovorio bi je sa osmehom i milozvučno, oduševljen što je tako lepa. Rekao mi je da je najbolje ime za jednu moju igračku od meke gume baš to, “bambino”. Mislim da je bila žirafa, ne sećam se.

U užasu što mu je dete trajno nepokretno znao je da nađe malo vremena da provuče pozitivne niti. Kod njega nikada nije bilo jadikovanja niti predaje. Ili je ćutao o svom bolu ili je pokušavao da pronađe bar neku lepu životnu strunu.

Nemo sam učila od njega da budem slična. Jer deca ne upijaju od roditelja savete već način na koji oni izdržavaju život i šta sopstvenom životu daju.

Tata, nadam se da ću jednom biti sasvim jaka kao ti. Nadam se.

Tvoj bambino.

3.

Kada biste otišli na nebo videli biste mog tatu kako čim se probudi majstorski rešava zamršene matematičke zadatke, igra mice sa anđelima, rastavlja satove na deliće pa ih posle teže sastavlja, gubi dokumenta iza ogledala, šali se sa decom i izmišlja im slatke nadimke, sedi satima i gleda u neko nebesko more, piše pesme o pticama, uzbuni se lako ali odmah oprosti, drži knjige tamo gde im nije mesto, uvek govori istinu.

Kada biste otišli na nebo videli biste pored mog tate moju ljubav, kao klupko koje se pored njega odmotava, kao kuglastu munju koja je tu da treperi i da pazi.

4.

Moj tata je za mnoge bio “čudan čovek”. Biciklom je išao u grad kad je otišao u penziju, nije voleo birokratiju pa je svaku formalnost (papire) izbegavao “pozitivnim krivinama”, napravio je kuću pored reke, što bliže prirodi. Govorili su – “vidi kako je nastavnik pod stare dane prodao automobil”, zavideli su mu što ne piše jedne te iste planove već samo prepravlja datume, smatrali su da je asocijalan jer nije napravio kuću na sred sela. O, hvala mu što je bio tako “čudan” a, u stvari, sasvim svoj.

Da nije insistirao da radi ono što prija njegovom zdravlju, umu i odlukama, ne bih naučila da letim slobodno. Slobodna od tuđih mišljenja. Slobodna u svom umu, razmišljanjima i osećanjima.

Hvala ti, tata, što si bio ti. I što sam, gledajući te, postala ja.

5.

Čarobno je kad su oni kojih više nema ipak tu. U jednom trenutku, iznad levog obraza vidim sliku punačkog obraza svog oca, onakvog kakvog ga pamtim iz detinjstva, na obalama koje je voleo svim svojim velikim srcem. Pogled mu je i svetlo i kamen, i žut i siv, kao leđa krte školjke koja mari samo za skupljanje vreline. To je pogled znanca koji te pušta da sam zaključiš koliko je važno biti hrabar i nikad ne odustati. Nema u viziji ničeg samotnog, preuveličanog, patetičnog, tu su “samo” jednostavne stvari – svetlost, kamen, oko, obraz. I kao da kaže – idi dalje, demona nema i nikad ih nije ni bilo. Idi dalje kao što sam uvek i ja, tvoj svevezani patron.

6.

Sedeli smo na plaži satima i gledali u pučinu i nebo. Pitala sam ga:

– A kako to kažeš da je Kosmos beskrajan? Negde mora da postoji kraj!

Rekao je:

– Zamisli sad Kosmos i povuci liniju za kraj.

Zamislila sam.

– I, šta ima iza te linije? Mora da ima nešto! Bar neki prozirni, prazan prostor. I to je nešto! Uvek ima nešto i nema kraja.

On je moj pokojni otac a ja sam moja ja.

Beskrajna je ljubav koja nas povezuje kroz priljubive prostore Kosomsa, gde god da je sada.

7.

Otac i ja imamo iste oči. I oblik i pogled. Isti su nam i baršun dužica i viđenja okoline. Gledamo neba, nadneba i podneba na isti način. Ja odavde, on ne znam odakle, možda sa nekih zvezda svekretnica. Nije više tu. No baš je sjaj u oku, ogledalu duše, ono što povezuje razdvojene a večno srodne.

8.

U momentu osetim strašno nedostajanje onog ko više nije tu, iako znam da me gleda sa zvezda. Želim da ga čujem, da ga pitam za savet i da vidim ono što mi je svojim životom, bez mnogo nepotrebnih reči, dokazivao – svaki izazov izdrži herojski, svaku bol podnesi kao more burni trag. Nedostajanje je crna rupa koja se širi od stomaka do glave ka hodnicima nepoznatog.

Pozvala sam u sebi, kroz čelo, uz ukus suza: “Tata, tata, tata!” spremajući se da kročim u svet, na ranije dogovoreno mesto, u ovo, kobajagi poznato, u lepljivi prag stvarnosti.

Kad te život zove, uvek mu odgovori.

Izašla sam. Dok sam čekala trolejbus jedan je dečak pozvao sa suprotne strane ulice: “Tata, tata, tata!” To je bio prvi ljudski glas koji sam čula. A tata, koji je stajao blizu mene, mu je uzvratio. Nešto u vezi odlaska kući, bake i ključeva.

Kad iz srca zoveš, uvek ti se odgovori.

Oni koji te vole su uvek tu, jave se. Jer ljubav je zlatni prolaz kroz poznato u nepoznato. Briše sve suze.

9.

Oktobar je mesec u kome se rodio i u kome je otišao moj otac, onaj ko je uvek bio i ostao tu, onaj ko mi je objašnjavao Kosmos i ko me učio da stvaram i onaj čija je duša supernova. Jer ko me do groba i posle groba voli nikada ne odlazi. Tražeći savet od njegove duše, uzela sam knjigu sa police koju je on kupio i videla rečenicu koju je podvukao, i još stavio uzvičnike. Nisam je viđala pre. Pisalo je „Moram napred!“ Eto, opet je smislio svetlosnu ujdurmu koju je preduzeo ko zna kad u prošlosti, kao u filmu „Interstellar“, da mi poruči kako da živim. Hvala ti, tata. Volim te.

10.

Nisam ti govorila na sahrani. Nisam, nisam. A skoro ceo govor mi je bio u glavi. Ali sam se zgužvala, skvrčila, zanemela, skamenila, ne znam više šta, čak i neki tuđi stid me uhvatio. To nisam bila ja. Čim je došao onaj kraj nad krajevima, onaj užas od zemlje koja, kao, prekriva sve, pokajala sam se. Trnje u mom stomaku. Nisam govorila, nisam, nisam, samo sam plakala.

Ali znam da si i dalje tu, oče moj, pričam sa tobom srcem, ne grlom, jer srce je magnet a grlo je struja, jer srce je dom a grlo su vrata.

Zemlja nije kraj. Nebo je početak.

Znaš i ti to, moj tata.

11.

Neki kažu nisi tu, nisi tu. Tu si, na ulici okupanoj suncem, ispred očiju mi stojiš, ti si sunčevinom obasjan, ti si najširi zrak, jer otac je sunce, oreol od svetlećih tačaka nad mojom glavom. Tu si, u misli koja se oblikuje, u galaksiji od sećanja, u sličnim karakterima. Tu si kad ne podnosim prazne priče kao što i ti nisi. Tu si kad sam posebna, kao ti, nezadrživo, nekad neizdrživo. Ali sve izdržim jer bdiš nada mnom iz zenita neba, jer bdim nad tobom sa zemljine kore.

12.

Kako se voli tata?

Lako. Razumevanjem, poštovanjem, očima punim sunca.

Kad ide u ribolov pa sve udice zamrsi i nervira se.

Kad mi priča o beskraju univerzuma.

Kad je dovoljan jedan njegov strog pogled da osetim da ne smem.

Kad popije dve čaše vina pa mi uz smeh priča o mladosti.

Kad sa mnom rešava ukrštene reči da bih naučila nove.

Kad pravi malu staklenu piramidu koju razumem pa ne razumem, pod uticajem drugih, pa se kajem što sam dozvolila da utiču, jer moja dubina je ista kao njegova sasvim.

Kad dostojanstveno brine za mene, u tišini, ne izgovori ništa a znam da brine.

Kad već iznemogao i polumrtav ode na kiosk da kupi novinu sa mojim člankom.

Kad u bolu pozovem “Tata, gde si sad?”, nema ga, otvorim stari album, “slučajno” baš na slici gde je on, mlad, i stavim sliku na srce.

Tata se voli lako jer je uvek tu, razmršen, zamršen, ukršten, neukršten, svejedno je, on je heroj koji do mene putuje stazama bržim od svetlosti.

13.

Reče jedna mama na sajmu knjiga, vodeći klinca sa sobom: “Knjige nisu za dete, ima samo tri godine!”

Eee…a mene je tata naučio da čitam kada sam imala baš tri godine, svojom metodom, bez sricanja, čitala sam odmah celu reč iz ždrela i srca.

Znali smo i da ćutimo, jer on je bio čovek iz duboke vode, sa ostacima mulja na jeziku od tegobe života. Ali reči koje je uložio u mene mu se sada vraćaju uzlaznom nevidljivom putanjom. Izlivam iz svog grla i svoje i njegove grudve, bele i sive, njemu, negde, među dobrim pulsarima. Pričam sa njim.

Sve što daš vrati ti se kad tad, pa makar kroz proziran vrat retke zvezde repatice.

14.

Od oca sam naučila da se sklonim od ljudi sa kojima se ne slažem bez svađe. Čemu ubeđivanje sa onim ko ti je direktno suprotno uradio?

Naučila sam da gledam u zvezde i shvatim koliko sam manja od njihove magije.

Da se divim boljima i učim od njih. Jer on je bio takav, grom-gromada. Džin.

Naučila sam da uradim sve na vreme. Dobro sad, nekad i pre vremena, kao i on, pa da me mnogi ne shvate što sam tako ubrzana. Ali sam u isto vreme naučila i da razumem sebe. Jer ako razumem sebe, tata, kao što si ti znao ko si, nijedna zatvorena vrata me ne mogu poremetiti. Uvek ima onih sa kojima ću se uklopiti ovakva kakva sam.

Naučila sam da volim ono stvaram, i da sam tome posvećena celog dana, i iz kreveta, čim ustanem.

Da je svaki dan udah, onako kako se on borio, polumrtav od razorenog srca, za svaki tren. Svaki udah je bitan jer je zrno života.

Da u mašti odlazim do krajnjih dubina mora i zemlje, ali da znam da se vratim u realnost i da je nosim na rukama a da je ne ispustim.

Pitali su me skoro, tata, na jednom razgovoru za posao kakav imam odnos prema autoritetima. Rekla sam kao iz topa – odličan. Jer ja sam imala oca džina. Ja ga i dalje imam.

15.

Pre neki dan sam mislima rekla ocu koji nije tu:

– Vidiš kako ljudi vole priče koje pišem o tebi? Ti si moj koautor! Dodam, sa dozom zapitanosti smem li da kušam svetove koje ne vidim:

– Javi mi neku reč, daj mi znak. Piši sa mnom.

Ljubav uvek sve sme. Uostalom, njega sam, dok je bio tu, gledala kako stalno traži da sazna šta je iza, izvan i posle ovog sveta. Dajem sebi dopuštenje.

I, juče, na putu ka apoteci, u strmoj kaldrmisanoj ulici, preprodavci starudija rašiliri robu. Pogledaj iako nećeš kupiti, mislim. Pogled mi padne na enciklopediju “Sve o matematici” Lanselota Hogbena, istu takvu sam kao mala krišom uzimala od oca i, kao, čitala. Nisam je videla nikada pre u bilo kakvoj prodaji, izdata je 1970-e.

Sa uzbuđenjem sam kod kuće izvadila istu takvu iz police sa knjigama, da okrenem nasumice i pronađem poruku. Listam, pogledam, puno je komplikovanih formula koje i dalje ne razumem i reči “polimetar”, “poligon”, “radijan”, “kvadratratiksa”. To ne govori mnogo, misilm. No, zažmurim i listam, zaustavim prst na odeljak o verovatnoći, polovina jedne strane je dijagram sa simbolima karata za igranje.

Moj prst je na hercu. Na crvenom srcu!

Ima li većeg dokaza da srce koje, kao, nije tu, u stvari svetli crvenom bojom kroz moje prste?

16.

Tata, bio si u mladosti hrabar da zbog posla odeš od kuće. Iako si obožavao Dalmaciju, presekao si snove zbog osećanja dužnosti. Kad si stvarao svoju porodicu, izravnao si celo jedno brdo da bi napravio mesta za svoju kuću. Svoje prvo, trajno nepokretno dete, nosio si na plećima i na rukama. Hrabro si tražio mene, da se rodim, kada su se svi bojali da će i drugo biti bolesno. Bio si odgovoran – po ceo dan bi vežbao zadatke iz zbirke da te slučajno neki đak sutradan u školi ne pita nešto što kao iz topa ne znaš. Jedva si čekao da ti raspore pluća, da ti bude bolje srcu, da mi duže budeš tu.

Pored mene može da stoji samo smeo čovek. Probudim tvoju klicu hrabrosti. Ovi što umiru kad dobiju grip i koje je sramota da se upoznaju neka žive svoj život kako hoće. Ali ne sa mnom.

17.

Ko zna koja je noć u kojoj ležem sa mišlju: “Jesam li te izneverila?” Jer cilj mi je postao ono što si ti oduvek govorio da je najvažnije, ali nije još ostvaren. Onda odmah pomislim: “Ti me razumeš. Da tražim uslove za svoj cilj. Sada još bolje, oslobođen od zemljine teže i zemljanih težnji” Pomozi mi, reci mi kako da postupim, kao što si i ranije – noć koja nas povezuje jer mi smo jedno.

Dok zapisujem šta mislim na yt snimku koji se vrti sa mog laptopa žena izgovara “father”. Oooo! Čuješ me, tata, znam! I bdiš nad mojom sudbinom. Nisam sama, u korenju suve zemlje. Nisi sam, u dubini trostrukog neba.

18.

Šta je tata?

Neki kažu kolac

Pa nije

On je ograda

ali i beskraj

On je strogoća

ali i popuštanje

On je znanje

sunce

gen

Onaj ko se stara ima li porodica sve što joj je potrebno

Tata je imati nešto konkretno

Tata je večno stanje

Tata je zakačaljka kojom se držim za nebo

19.

Tatina omiljena muzika je bila “Kondorov let”. Rekao je: “Čuj kako muzika klizi, kao i ptica. I kako panove frule previjaju ranjeni vazduh. I kako je kondor slobodan, nijedan vetar mu ne može obuhvatiti krila! Slušaj kako pesma opisuje letenje!”

Ta muzika i moj tata su jedno – sloboda. Moj tata je kao najjača ptica i najduži let, grandioznost koja se useli u mene i nikad se ne rasprši. Ni onda kada je on odleteo iza neba.

20.

Kad biste otišli na nebo videli biste mog tatu kako čim se probudi majstorski rešava zamršene matematičke zadatke, igra mice sa anđelima, rastavlja satove na deliće pa ih posle teže sastavlja, gubi dokumenta iza ogledala, šali se sa decom i izmišlja im slatke nadimke, sedi satima i gleda u neko nebesko more, piše pesme o pticama, uzbuni se lako ali odmah oprosti, drži knjige tamo gde im nije mesto, uvek govori istinu.

Kada biste otišli na nebo videli biste pored mog tate moju ljubav, kao klupko koje se pored njega odmotava, kao kuglastu munju koja je tu da treperi i da pazi.

21.

Tata me uči da plivam. Na udaljenosti je u morskoj vodi i kaže: “Dođi do mene”. Kad nekako uspem, okrene se na leđa i pokaže mi kako pluta na vodi. “Ovo je još čudesnije od plivanja!” Pomislm – jeste čudesno! U mladosti premršav, tada već elegantno popunjen a voda ga drži na površini. A on, sasvim srećan, ljubi sunce blagim osmehom i sa zatvorenim očima pluta. Fantastično ali mi se čini i teško. Kako da ne potonem? “Samo se prepusti!” Kako da se prepustim prozirnom, dubokom, zastrašujućem, mislim.

Ali, naučio me je brzo, Kao i sve, svojim metodama, brzim i efikasnim. Bilo je potrebno samo da ga gledam i da verujem. Ako njega drži voda, držaće i mene.

I sada, svaki put kada plutam, setim se njega. Da bi se prepustio površini talasa potrebno da opustiš svoj mali svemir u telu i okreneš ga sa poverenjem ka nebu – velikom svemiru. To je sve što je potrebno. I u vodi i u životu.

22.

Ako samo čujem da neko u medijma govori o infarktu, o oštećenju srca koje on proizvodi, munjevito osetim bol svog oca kome je srce bukvalno pucalo, nekoliko puta. Na kraju ga je i odvelo tamo negde, u neki svet gde se srca ljudi koji su prošli teška iskustva zaceljuju, jedino što mi to ne možemo da vidimo. Bitno je da verujemo. Mora biti tako. Jer kada neko ima srce koje je izdržavalo i izdržavalo ali je od tereta na kraju prslo odgovor da postoji neko ko brine o žarištu njegovog života nalazi se u večnosti. Onaj ko je bio spreman i da raspori svoje grudi da bi svojoj deci dao čak i pulsiranje krvi, poslednje što ima – verujem da je sebi osigurao da ga večnost zaceli. Kada se setim kroz šta je prošao sa tim svojim srcem za koje su drugi mislili da je u oklopu a ono se često samo sa sobom grčilo, stomak kao da mi se popne u jednjak i opekotina njegovog bola kao da prođe kroz moj torzo. Kroz tela povezana emocijom struje iste tegobe i sreće. Sada verujem – njegovo srce se više ne deli. Beskonačnost je nedeljiva, ona je “samo i jednostavno”, veličanstvena.

23.

Tata je bio fasciniran egipatskim piramidama. Nikada nije bio tamo a žarko je želeo da ih vidi. No, prioritet su bili porodica – prvo bolesno dete i ja. To putovanje je bilo skupo za ono šta ostane od dela koji štedi za nas.

Tata mi je pričao kako se Napoleon promenio posle boravka u Keopsovoj piramidi. Zamišljala sam duhove faraona koji kroz memljivi vazduh pričaju sa ljudima.

Tata mi je pričao o preciznosti mera piramida i kako se uklapaju sa razdaljinom od Zemlje do Sunca.

Tata je napravio malu staklenu piramidu u razmerama Keopsove jer energija se prenosi kroz proporcije. Stavljao je u nju vodu i biljke.

Čitala sam tatinu knjigu o prokletstvu koje je stiglo one koji su našli Tutankamona. I kroz nju su do mene opet dolazile slike drevnosti kao i kroz njegove priče.

Tata je bio Sfinga koja mi je zadavala zagonetke da bih poboljšala svoju logiku.

Otići ću u taj Egipat jednom, tata. Za tvoju i moju dušu. Pola sveta sam prošla ali još ne odoh tamo. Dugujem ti. Dugujem sebe tebi. I sebi.

24.

Šta je tata znao?

Tata je znao: da nacrta pticu iz jednog poteza, da reši sisteme jednačina, da piše pastoralne pesme, da me fotografiše, da vozi sigurno, znao je šta označavaju hijeroglifi i ko ih je dešifrovao, kako pevaju pahuljice i da drži ceo naš dom u svojim zubima.

Tata nije znao: da se ne iznervira što nema mesta za parkiranje, da popravi kućne aparate, ponekad nije znao gde su mu dokumenta, da “tera modu”, da ne brine stalno hoće li me neko prevariti i hoću li negde zakasniti.

Tata je tačno znao šta zna a šta ne. Čitao je knjige za ono što mu nedostaje.

Ali, tata je znao najvažniju stvar – da mene nauči kako da mislim i osećam. I kako da živim.

25.

Od kada te nema ja pričam sa tobom više nego dok si bio živ. Bio si ćutljiv ali sve što si rekao je ostalo urezano u mene, kao da si dijamantskim mačem sekao. Bio si tih ali sve što si mi pokazao zvoni u meni kao glavna pesma kosmosa. Zato i pričam i dalje sa tobom. Tu si, u knjigama, u rečima, u mislima, u tugama, u srećama. Tebi se obraćam kada mi se čini da ne mogu da održim nadu, tebi prenosim ono što već znaš – svoje glavne želje za koje znam da si ih za mene i ti želeo iako me u njih nikada nisi gurao. Tebi se molim za pomoć kada mi se učini da više ne mogu da se borim ili kada vremena više nema. Da sipaš iz te večnosti u kojoj si sada samo jednu kap, biće dovoljno da ostvarim sve.

Tata moj.

26.

Šta sam sve naučila od tate?

Da nastavim dalje i kad srce puca.

Da se ne žalim.

Da se sve što nam padne na glavu mora izdržati.

Da ne gubim dan. Dangube nismo.

Da nepoštenje ne postoji u našem univerzumu.

Da ne slušam prazne priče.

Da po ceo dan radim ono što volim.

Da ne odustajem.

Da rešavam zadatke.

Da se nikuda ne ide bez novca.

Da poštujem svoje poreklo.

Da Tutankamonova grobnica ima svoje prokletstvo.

Da svaka zakukuljenost ima svoj ključ.

Da težim jednostavnosti i bistrini.

Da uđem u misteriju ali da se iz nje vratim.

Da i Zemlja ima svoje srce, kao što ga imamo svi.

Da čuvam emociju iako je nekad prekrije kora koju su stvorili ljudi, jer emocija nikada ne umire.

Da čitam, čitam, čitam.

Da je živeti hrabrost.

Da ljubav živi i kada telo nestane.

27.

Išli smo na letovanje sami tata i ja. A tamo trista čuda – hotel koji se čudno zove, kamene kuće pored mora, magarci koji se odjednom oglase pa me uplaše, beli vodopadi u brdima. Kada smo išli ka njima učinilo mi se da je put trajao dugo, nikad stići, kada smo se vraćali ka moru učinilo mi se da smo mnogo brže prešli istu razdaljinu. A tata je rekao: “U pravu si, iako je razdaljina ista, povratak je uvek lakši jer si upoznao i zavoleo put.”

28.

Nema dana da ne pomislim na tebe a nisi tu. Eto dokaza da materijalno ne postoji. Može neko i da bude tu a da ti ne znači ništa a može neko i da ne bude tu a da ti znači sve – onaj ko me naučio da igram šah, ko me naučio da mislim, brojim i bojim svet. Ali da ga se ne bojim.

Nema dana da ne pomislim kako si celo brdo sravnio da bi sebi napravio kuću i kako si degradirajuće ponude za pomoć odbio – “ne uzimam milostinju, sve ću sam”.

Nema dana da ne pomislim kako si se sam lomio kroz život, tumarajući po onoj velikoj državi, radeći sa decom, pa ti se rodilo najbolesnije dete na svetu, pa onda ja.

Nema dana da ne pomislim koliko si mogao a nisi, jer si uvek bio “onaj čovek sa onim detetom”. Koliko si pročitao, napisao, smislio…ali nisi imao vremena za sebe jer si vukao na plećima svoj bol veliki kao ognjeni oblak.

Nema dana da ne pomislim kako si, nadam se, srećan, tamo gore, kad vidiš da sam postala pisac. Možda tada recituješ svoje pesme koje nikada nisu objavljene. I kažeš Bogu – ja sam sa njom vežbao ukrštene reči i ja sam joj donosio knjige!

Nema dana da ne pomislim da još uvek nije došlo vreme za ono što oboje najviše želimo. Ne znam hoće li doći, tata. Znam samo da ti se molim da mi pomogneš da dođe.

Nema dana da se ne setim svih tvojih neizgovorenih reči, jer nisi bio neko ko brbrlja, tvoje misli su bile u tvojim očima. Spuštenih kapaka i nekako uvek tužne, osim u retkim trenucima.

Nadam se, tata, da moje više nisu tužne, iako sam od tebe nasledila te spuštene kapke.

Nadam se, tata, da sam naučila šta je radost, posle svih tuga koje sam iskusila zbog nas i zbog svega.

Nadam se, tata, da me i dalje razumeš iako to nekad i nisi mogao da kažeš a sada tek ne možeš. Ali večna se usta najjače čuju.

29.

Kreni sa mnom, tata. Pokazaću ti gde trenutno živim, nikada nisi video to mesto. Ti sada vidiš i vidljivo i nevidljivo. Spremiću ti hranu koju u detinjstvu nisi imao a u bolesti nisi smeo. Sada, nadam se, sve smeš. Ma koliko da znam, opet bih imala od tebe nešto da naučim. Kaži mii kako da se osećam sigurno u najvećoj nesigurnosti.

Kreni sa mnom, tata, neka tvoja ruka sastavljena od kometinog repa bude opet moj krov.

30.

Tata je bio kralj brojeva. Imao je staklenu piramidu, drveni šestar veći od mene i mnoštvo knjiga u kojima su živeli brojevi svih vrsta. Svašta je znao da izbroji, izmeri i izračuna.

Jednom mi je rekao: “Ne postoji poslednji broj jer njemu uvek mogu dodati broj jedan.” Vežbali smo matematiku i prstima dodirivali zvezde.

Tata je znao najvažnije – ne postoji kraj.

Zagrljaj je beskrajan, ljubav je beskonačna, uvek je možeš imati više. Uvek możeš dodati joś jedan dan da nekog voliš.

Nema veze ako ga više ne vidiš.

Večno se srcem zbraja. Poslednje stanice nema. Ljubav se ne može prebrojati.

31.

Kako se pisao roman o Tesli?

Tata je kupovao “Galaksiju” od prvog broja. Tu sam prvi put videla informaciju o ženi koja je najviše volela Teslu. Bila sam dete, no ta misao mi se duboko urezala u dušu. Takođe, tata je često pričao o Tesli, o njegovoj magiji, o bratu Danetu, o tome da je šteta što Tesla nije imao dece.

Kada sam kretala u Ameriku da istražujem građu za roman o njoj, tata je rekao, sa dozom brige: “Kud ćeš u tu Ameriku? Tamo duvaju orkanski vetrovi, i sve u svemu, opasna je!” Tata nije voleo Ameriku. Bila sam sasvim ludački gonjena željom da istražim Teslu i išla sam kod nepoznatih ljudi na nepoznati kontinent.. Ali sam znala, kad god kaže nešto što liči na zabranu, protivljenje ili kritiku, to traje dva minuta. Onda se razvedri i znam da me dubinski podržava. Znam da je ponosan na moje ekstremne poteze.

Tako i sada. Cepam suzama nebo da ga nađem. Za neke rizične stvari koje sam napravila verovatno bi impulsivno rekao: “Kuda si krenula?” ali znam da bi svojim velikim, pametnim, dobrim srcem razumeo moje puteve kojima se ređe ide. Samo mi to ne može reći. Ali, ja znam.

32.

Tata je govorio: “Nemoj zbog mene da ne stigneš”. Nije dozvoljavao, ni bolestan, da zbog njega nešto ispustim i propustim.

“Nemoj zbog mene da dolaziš i brineš.”

“Nemoj ni u bolnicu da dođeš da me vidiš ovakvog.”

“Nemoj da prestaneš da pišeš.”

Sada se kajem jer sam ga baš u svemu poslušala. Nisam ga videla u bolnici.

“Nemoj ništa žrtvovati zbog mene.”

“Živi, živi, živi” govorio je i meni i sebi, i dok je padao, ratnik svetlosti, moj najveći uzor za šta držati u ruci – mač neodustajanja.

33.

Moj tata je pokušavao da gaji pčele, pa mu nije uspelo. Bio je suviše nestrpljiv.

Probao je i sa ribarenjem, pa mu nije uspelo. Opet nestrpljiv.

Jednom je izgubio zdravstvenu knjižicu i tražio je pola dana, nervirajući se silno. Bila je iza pokretnog ogledala.

Hteo je da sazna šta se dešava nakon smrti, čitajući mnogo knjiga o tome. Nije saznao dok je bio živ.

Moj tata nije bio savršen.

Niti sam ja.

Nestrpljiva sam kao i on.

Ne uspeva mi sve.

Ali, šta je najvažnije?

To što mu je uspelo da podstakne u meni mnogo toga što sam kasnije razvila kroz duhovno i praktično.

Godinama je sedeo preko puta mene predajući mi matematiku i pisanje. Filozofiju, astronomiju i fiziku.

Uzgajao je klice u meni. Sa mnom je bio strpljiv.

Na taj način je saznao šta ostaje posle smrti – ono što se kroz vreme, pažnju, iskustvo i želju uz ljubav usadi u srce drugog bića.

34.

Tata, juče je jedna osoba rekla: “Boli me tu oko srca, ako dođe do stentova, ja to neću.”

Odmah se setim tebe. Ti si ih hteo. Ti si ih preživeo. Ti si se borio. Sebe si rasporio da bi mi što duže bio tu.

Svaki sekund života si cenio kao da je najveličanstvenija večnost.

Za svaki udah si se nadao.

Tata, juče mi je ta ista osoba rekla da sam hrabra.

Možda i jesam.

Ali još uvek ne kao ti. Ti si onaj koji je uvek gledao na gore, ne na dole. Nisi ti paramecijum.

35.

Strah me je bilo, tata moj. Nemam tlo pod nogama.

Tužna sam bila, tata moj. Druga šansa za koju sam mislila “to je” nije se ispunila.

Znam da je sve onako kako je potrebno da bude.

Ali ponekad zaboravim.

Rekla sam ti: “Daj mi znak da si tu, da si sa mnom, da će sve biti u redu kao što bi reklo krilo tvojih pluća koje je bdilo i disalo za mene dok sam mogla da te vidim.”

Prošao je dan.

Legla sam u krevet. Nisam mislila o tebi. Odjednom se javila slika, kao od dima. Ti. Nisi bio ni u jednoj pozi u kojoj te inače zamišljam ili u kojima te sećam i znam sa slika, već nekoj novoj. Prekrštenih ruku, gledao si me odozgo, lice ti je bilo mirno.

Prikaza je trajala kratko, kao da je došla iz najnepoznatijeg sveta.

Jesi li to bio stvarno ti, moj kosmički stražaru?

Ako jesi, hvala ti i za taj sekund. Jer srce nije od dima, čak i ako se od dima nacrta.

36.

Prvo sećanje iz detinjstva mi je kako trčim kroz biblioteku za tatom. Imala sam samo tri godine i privlačile su me šarene slikovnice u donjim policama. Okrenuo se ka meni i rekao: “Nećemo to, nego nešto ozbiljnije” i uzeo za mene Ćopićevu “Ježevu kućicu” . I kasnije se grohotom smejao i držao za stomak kad god bi se setio stiha iz te poeme “zategnu trbuh k’o bubanj ratni”.

Tata. Onaj ko mi je stvarao dom za dušu, kroz knjige koje mi je donosio i dom za srce, kroz kuću koju je sam napravio.

Tata. Sinonim za stub, zid, zemlju i dom.

Ti si moja kućica i dalje, iako nisi tu.

Ti si moja kućica, iako u mojoj, tvojoj, našoj sada žive neki drugi ljudi.

37.

Šta je tata?

Tata je rame. Da me nosi “na krkače” kad sam mala. Da znam da imam na koga da se oslonim kad studiram.

Da, i kada ode u neki drugi svet i kada mi je teško pa ga dozivam, dođe u moj san.

I onda sanjam kako hoda do mene i kako su nam ramena spojena. Skroz jedno do drugog, dodiruju se. Osetim.

Jer tata brine. On može da doleti na moje rame. Kao što sam ja nekada spavala na njegovom.

38.

Tata je bio naučnik ali je voleo i granična područja nauke. Bio je fasciniran vanzemaljcima i često bi izjavio: “Voleo bih da me uzmu vanzemaljci, da uđem u svemirski brod sa njima i vozim se Kosmosom”.

Ponekad je to bila istinska žudnja da ga spasu od ovog okruženja koje često ume da bude nesnosno i banalno.

Sa ove distance, tata, gde ćeš naći većeg vanzemaljca nego što si to već bio ti? Ili što sam, kao i ti, sada ja?

Oboma nam smetaju mnogi zvukovi i buka, pa nam kažu: “Ti si za šumu!” Van sveta smo.

Oboje ne znamo da lažemo i mažemo a to ljudi ne vole. Van sveta smo.

Oboje možemo satima da gledamo u reku ili more, a ne u tuđe živote. Van sveta smo.

Oboma nam se na licu vidi šta mislimo i šta osećamo, što takođe ljudi ne vole. Van sveta smo.

Mi smo, u stvari, vanstanovnici zemlje, čudni i naizgled nepristupačni. Za one koji ne znaju da gledaju.

Mi smo, u stvari, slični svetovi koji su se sreli, rastalai i opet sreli. Jer ono što se ljubavlju spoji poštovanjem se večito čuva. I na zemlji i van zemlje.

39.

Kad tata vozi auto ja (ćerka) sedim pored. Bilo je to davno, i trouglasti prozori su ličili na leptirova krila, vrata auta ruske proizvodnje su bila teška a boja narandžasta. Tata je vozio u hitnu i kad sam mislila da sam progutala prsten, i kad sam se nabola na rđavu žicu, sedeo je sa mnom celog dana dok sam isprimala sve tetanuse, i kada sam otišla da studiram, i kada smo išli na more i po krivinama Goča. Ma, svuda. Jedno je bilo sigurno – sednem pored njega i ceo svet je moj, osećam se sigurno i zaštićeno. Tata vozi. Prepuštena sam mu. Sve ostalo je manje bitno i malo u odnosu na moju sigurnost koja leti do neba. Leti i automobil do neba, iako se tata često nervira “ko sve ima volan u ruci” i “zašto je toliko mnogo automobila, nema gde da se parkira”. Tata gleda u auto-kartu a ja čekam i ćutim, znam da ćemo stići tamo gde smo naumili. Jer tata zna. Prepuštena sam. Ne mislim, ne brinem, njegovo rame je pored mog, njegove šake drže volan i upravljaju događajima. A kad on upravlja, zna se – stiže se tamo gde je potrebno.

Tata vozi na more, ja, kao spavam. Ne mogu da zaspim, jer nikad nisam mogla u autu, ali mi je prijatno. Noć je, ne znam gde smo, ali tata zna i to je dovoljno. Stići ćemo, tako da nemam šta ja da razmišljam.

Eh, tata. A sada ja moram znati sama kako da ne brinem da ću stići tamo gde je potrebno, kako da budem uvek sigurna i kako da se prepustim nepoznatim putevima. To je deo života, naravno, ali znaš šta – da nije bilo tebe i osećaja sigurnosti dok voziš a ulične svetiljke koje zovem tanjiri kao da lete pored puta, mnogo teže bih se snalazila da nađem svetlo u tunelima. Hvala ti.

40.

Tata i ja smo imali vodene ekspedicije.

Na reku, na njegovu probu pecanja kada se nervirao zbog zamršenih udica i dugotrajnog čekanja, pa odlučio da to nije za njega.

Na izvor, sa balončićima, po mineralnu vodu koja kisi taman toliko da obraduje nepca.

U sprud, kod kamene obale reke, dok su nam virile samo glave iz talasa.

Na vodopade i slapove, gde se sećao svoje mladosti i smejao se, što je bilo retko, jer život mu je bio pretežak, čak i za njegova jaka pleća.

Na more, gde me je učio da plivam čekajući me na odstojanju, ne pružajući ruke, ali sam ZNALA da me čeka, i da će biti pružene ako je potrebno.

I juče, kada sam “slučajno” upoznala ženu koja se bavi oblašću opisanom u knjizi koju je tata kupio, a koju sam, prekjuče, izvukla iz police da je pokažem prijatelju. Pre toga je nisam pipnula godinama, od kad sam je na tu policu i složila.

I zato mislim – tata je u vodi smrti sada, ali ipak u vodi života, zajedno sa mnom. Gleda me dok plivam i tečem i ne da mi da potonem.

41.

Sinoć sam posle dugo vremena odslušala reči jedne Jutjuberke. Između ostalog, govorila je o smrti svog oca. Tražila je od njega pred smrt da joj se znakovima javi kad ga više ne bude bilo i znakovi su se pojavili. Odmah sam se setila “svojih znakova” sa pokojnim tatom. Jesu li stvarno stvarmi? Jer, ja ih ne tražim umom. Možda srcem želim da znam da je tu ali ne zahtevam.

Kao što nikad nisi ni ti, tata. Radije bi napravio čudo, Aladinovu palatu ako je potrebno, svojim rukama sagradio, radije bi stavio i višak tereta na svoja ramena, samo da ne tražiš od drugog. Da ne insistiraš i laktaš se.

Takva sam i ja. Čak i kada je on u pitanju  i želja da se povežemo u međuzvezdanom prostoru.

I tako mislim, mislim.noćas i jutros da li da ga ipak zamolim, da li da iskam potvrdu da su nam prsti spojeni u bezvremenom nebu. Pa pustim. Krenem u dan napolje.

Prve osobe koje vidim na raskrsnici moje i poprečne ulice su tata i ćerkica. Idu na dole i drže se za ruke.

42.

Tata je voleo da sluša violinu. Kao i obično, rekao bi samo jednu rečenicu, ili nijednu – volim, ne volim, bez objašnjavanja. Ostatak njegovih misli posmatrač bi osetio, ako ume. Ako ne ume, daleko mu lepa kuća.

Tata nije nikada izgovorio “sledi svoje srce” ili “radi ono što voliš”, ili bilo šta slično. Ali, kad zatvori oči dok sluša violinske note ili dok po ceo dan rešava matematičke zadatke da bi bio spreman za posao (ako ga neki đak pita da ima sve u glavi unapred) ili dok od ranog jutra otvara svoju svesku sa pesmama ili knjige o piramidama i limesima, sećajući se kako je i Ajnštajn svirao  baš taj istančani instrument – pričao je.

Neki ljudi ne govore rečima, već delima. Oni su pravi. Oni su puni jer znaju da se stope sa zvukom, sa linijom srca, sa crnim i belim delovima svemira, sa tobom, na kraju krajeva, bez reči ali sa dušom.

43.

U mojoj crkvi sam. Prilazim ikonostasu baš blizu i gledam u crvenu knjigu koju drži Isus. U uglovima ima nacrtana srca roze boje. Molim se Hristu a onda i pokojnom tati, mešaju se molitve, kao prahovi od kojih će kasnije nastati mirisna đakonija. U jednom trenutku lik tate izdvajam ispred zatvorenih očiju i pitam ga: “Tata, reci mi nešto”. On se smeje i smeje, tako zarazno da i moje usne idu u blag osmeh. Prilazim stočiću pored stuba na kome stoje ikonice i jedna brošura. Obično ne uzimam ništa odatle, ali ovog puta me nešto vuče. Knjižica ima naslov “Život posle smrti”! Pitam koliko košta, kažu “Ništa, besplatno je.” Izađem napolje, prilazim kružnim cvećarnicima, i to retko radim, ali ovog puta splet okolnosti vodi do njih. U praznim prostorima između gornjeg drvenog dela koji je klupa i betona vidim mnoštvo srcadi od sjajnog crvenog papira. Izbavim jedno i stavim ga na svoj dlan.

Tata! Ako su ovi znakovi tvoji talasi molitve koji dolaze do mog čela, kada ti se obraćam, ako si to ti, u zajednici sa Nebom, znaj – moje srce će uvek pratiti trag kome si me ti, ćuteći, naučio. Jer ljubav nema reči, čak ni ona sama nije reč, već povezivanje duša, gde god da su.

44.

Odavno ne kupujem dnevnu štampu ali kupih tog dana “Blic”, privukla me naslovna zbog dve stvari – okvir o filmu “Toma” i mala fotografija patrijarha Pavla. Uzmem, okrenem fotografiju, na poleđini piše o molitvi za upokojene. Dođem kući, pustim četvrtu epizodu serije “Izgubljeni simbol” u kojoj ćerka Ketrin uzima očev sat u ruku i pokušava da se mentalno poveže sa nestalim ocem Piterom. Setim se da i ja imam sličan očev sat sa lancem, otvorim kutijicu i uzmem ga u ruku.

“Tata, reci mi da si tu”, kažem po ko zna koji put, između želje da je tu i kajanja ako ga uznemiravam, između ambisa nad kojim stojim i osećaja da sam njegove krvi, te ambis nema takvu moć.

Stavim sat ispod jastuka tokom noći. Ujutru gledam TikTok. Jedan mi privuče posebnu pažnju – snimljeno je slikanje zimzelenog drveća u magli, a čuje se recitovanje pesme “If Tomorrow Starts Without Me” Dejvida Romana.

Pesma je tatina…i moja! Počinje ovako:

“If tomorrow starts without me, and I’m not here to see,

If the sun should rise you find your eyes all filled with tears for me;

I wish so much you wouldn’t cry the way you did today,

While thinking of the many things we didn’t get to say.

I know how much you love me, as much as I love you

And each time that you think of me, I know you’ll miss me too.

But when tomorrow starts without me please try to understand,

That an angel came and called my name and took me by the hand.

He said my place was ready, in heaven far above

And that I’d have to leave behind all those I dearly love.”

Završava se ovako:

“So when tomorrow starts with out me don’t think we’re far apart,

For every time you think of me, I’m right here in your heart.”

Pomislim – želela sam da sanjam tatu, nisam, sanjala sam kako nosim neke teške knjige od kojih me boli kičma, je li ovo sada neki znak? Ili je samo moja prevelika želja?

Možda je sve uobrazilja. Možda je sve vetar koji nosi lišće a ne zna gde, samo misli da zna, pomislim.

Počnem da čitam komentare ispod videa, obratim pažnju na one u kojima se spominje ko im nedostaje dok slušaju stihove. Prvi koji vidim – “stihovi me pogađaju jer mi je tata juče preminuo”. Kažem sebi, ok, sledeći možda neće biti o tati. U sledećem piše: “Moj tata je umro pre dve godine, imao sam dvanaest”. Kažem sebi, ok, možda treći neće biti o tati. U trećem piše: “Moj tata je umro u brutalnoj saobraćajnoj nesreći pre četiri dana.”

Tata!

U vetru si, u kiši si, u oblaku i u celom tvom oktobru. U njemu si se i rodio i umro. I ja ću reći tebi isto, dok se tvoje eterične misli spajaju sa česticama ovog sveta: “Every time you think of me, I’m right here in your heart”

45.

Krenula sam u Kruševac sa namerom da budem tamo kada je tatin rođendan. Prethodnih dana su se dešavali znakovi vezani za njega, intenzivno, kroz seriju The Lost Symbol u kojoj se ćerka povezuje mentalno sa ocem uz pomoć sata na lanac. Uzela sam tatin sat na lanac kog čuvam u stanu i stavila ga ispod jastuka pa sam sledećeg jutra videla na mrežama tri poruke o ljubavi za preminule očeve. Mislila sam da je tu kraj znakova u vezi sata. Ali nikad nije kraj, nikada, kada te neko sa neba voli, jer je tvoj a ti njegova, krvlju, rodom i mislima! U Narodni muzej Kruševac vidim, uz pomoć prijatelja, izložen isti takav sat! I s t i. Koliko puta sam dolazila u grad, ali to se nije desilo, i baš sada, nekoliko dana posle.

Obilazila sam mnoga mesta na ovom kruševačkom, sasvim drugačijem, lisnatom putu. Uvek je povratak u stari kraj prepun emocija, jer ta “stara” ja ima mnogo da pamti i mnogo toga da je boli, moja kruševačka priča je trn do trna i trn na trnu, velikim delom. Ispričala sam je u romanu “Duet duša”. Ali, sada je bilo sasvim posebno. Nikada nisam dolazila baš zbog njegovog rođendana, od kada je umro, i nikada nisam sponatno nailazila na ljude koji su govorili o njemu. Srela sam ih troje. Jedan je, pored skele na Zapadnoj Moravi rekao: “Kako je tvoj otac znao da prenese znanje matematike, to niko nije umeo! I kamen bi naučio! Kakav je to čovek bio!”

Tri puta sam plamen sveće, na tri različita mesta, namenila tati. Jer vatra je ljubav a ljubav vatra. Kad voliš – plamtiš i goriš. Kad voliš iskreno i bez uslova i očekivanja, ne možeš da izgoriš već svetliš iznutra i spolja. Vodi te za ruku grom iz vedra neba – užarena ruka onih koji čuju tvoju ljubav i koji te čuvaju.

46.

Rekla je: “Sva si na oca” sa prezirom i ljubomorom, jer “nisam na nju”.

Jesam, “na oca sam”, šta ću. Kako vreme prolazi – sve više. Ranije sam mislila da nemam sve njegovo, da se ne uzrujam čim primetim da nečeg nema, mislila sam da sam mirnija. Nisam. Sve više se uzrujavam čim primetim da nečeg nema (keramičke kašičice, za koje sam sigurna da sam ih sačuvala, nema ih u fioci, gde su, gde su, pobogu, setim se odmah tebe, tata, kad krenem da razgrćem metalne ne baš staloženo). Opsujem, što ranije nisam. Bude lakše. Setim se tebe kako se pitaš “kuda ide sav ovaj svet kolima, nemam gde da se parkiram!”

Ne mogu više da slušam besmislene razgovore i da gubim vreme sa ljudima koje brzo procenim da su nadmeni. Ne mogu više da podnosim buku razglabanja.

Ja sam ti i sve više sam ti, šta ću.

Da li će me neko zbog toga voleti i ili ne, neka vidi on šta će.

Voliš me ti i voli me Bog. Meni je dovoljno.

47.

Tata, otišla sam u Egipat i za tebe:

Priča iz Egipta

Ana Atanasković / Samo voli

Tekst može biti, u celini ili u delovima preuzet i objavljen isključivo uz poštovanje sledećih uslova: uz navođenje punog imena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, bez prerade preuzetog sadržaja i pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavljaće kršenje autorskih prava.