Ušla sam u restoran. On je već sedeo tamo, naravno. Pa nisam bila sa bilo kim, biram pouzdane i granitne. Nasmešila sam mu se kada me je ugledao a sa zvučnika je krenuo refren Ko mi tebe uze, Tamara? Prodala si suze drugima.
Da li je to zato što sam observer svega i svačega ili zato što sam, jednostavno, setnija od njega, ne znam. Čuješ li pesmu?, pitala sam. Eh, pesme, rekao je kao patron.
Nisam se mnogo bavila razmišljanjem kako će proteći susret posle nekog vremena (vreme, inače, uopšte nema odrednicu, broj je za njega totalna iluzija, tako da su i minut i sto godina isto). Samo ćemo se sresti i sve će poteći, govorio mi je unutrašnji glas i tako je i bilo.
Noćima ja sanjam tvoje tragove, kuda idu izgubljene djevojke?
Nisam bila izgubljena ni tada kada smo se rastali. Nisam ni sada. Ali neka setica je provejavala potpirena hitom iz mog detinjstva. Doduše, bila je pozitivna. u stilu – lepo je i rastati se i opet se sastati kao prijatelj, kao povezana osoba u koordinatnom sistemu u kome se smisao traži a najbolje se nalazi kada se od tražnje odustane nego se samo – živi. Pa kako bude.
On i ja. Moja poslednja ljubav i ja, sada “na kafi”, kako je i govorio da bi voleo da uvek sa mnom može, šta god da se desi. I desilo se. I možemo.
Posmatram ga. Nije se promenio ni malo. Isti onaj čovek koga sam grlila i ljubila. Dajem mu svoju poslednju knjigu. Prsti nam se dodirnu. Namerno, oboje smo to hteli, a igramo kao da nismo. Samo, eto, zbog neke unutrašnje setice. Zbog trenutka, ne zbog budućnosti. Šta je bilo, bilo je.
Razgovaramo. Kaže: Samo istinom idem kroz život, jedino je tako moguće. Slažem se. Oduševim se što je takav. Pa se setim – nisam bila sa bilo kim, biram pouzdane i granitne.
Kažem: Bićeš ponosan na mene.
Kaže: Već sam ponosan.
Biće rata, kažu svi. Al’ ja ću umrijeti od ljubavi.
Ja neću. Ali možda malo, u tom trenutku umrem od lepote sastanka. Ali ne na strašan način. Nego baš na lep i hrabar – tu sam, i samo postojimo, nema me u smislu razmišljanja, premišljanja ili kalkulisanja. Umrli su ti delovi moje ličnosti. Samo sam srcem tu, kao čovek. Kao žena, u stvari, sa srcem.
I ne umiranje od one ljubavi muškarac-žena. Već od agapeističke.
Pita me: Koji ti je najsrećniji trenutak u životu do sada?
To što sam uopšte bila živa, odgovaram.
A gde su tu ljudi?, postavlja potpitanje.
Tu su, mislim u sebi. Kada se raduješ samom životu dolaze i ljudi, kao ti. Da slaviš činjenicu što si uopšte imao priliku da ih upoznaš. Tako granitne.
Tekst može biti, u celini ili u delovima preuzet i objavljen isključivo uz poštovanje sledećih uslova: uz navođenje punog imena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, bez prerade preuzetog sadržaja i pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavljaće kršenje autorskih prava.
ANA ATANASKOVIĆ 