Nisu ni svi ljudi od pene isti. A tek žene! A tek kraljice! Bile su zvezde a o zvezdama se priča naširoko i nadugačko i kad su na nebu i kada su na zemlji.
Šta se prvo kaže kada se spomene Marija Antoaneta, žena koja je imala kožu boje belog safira? I dalje se navodi ono čuveno – Neka jedu kolače! A to je, kažu moderni istoričari, neistina. Ona to nije rekla. Ili bar ne u tom kontekstu već kao mlada princeza komentarišući odluku pariskih pekara da prodaju skuplji hleb kao obični. Uglavnom, nije spojila hleb, glad i obest ali je bez obzira na to bila osuđena.
Beli safir dobija svoju prozirnu boju od finih mikroelemenata iz zemlje dok se kristal formira. Marija Antoaneta je rođena 1755. godine na austrijskom dvoru kao petnaesto dete carskog para, Franca I Stefana i Marije Terezije. Dakle, upila je vladarstvo, otmenost, dvorovanje (kuća Habzburgovaca je bila najstarija vladarska porodica u Evropi). Beli safiri su veoma retki. Posebna još od detinjstva, doživela je da ju je čak i mali Volfgang Amadeus Mocart zaprosio! Volela je da igra, peva, svira na harfi, ali i da se sanka uživajući u popustljivosti guvernanti i učitelja, sanjajući velike snove, mada niko nije mogao dokle će oni stići i da će, zbog smrti svoje dve starije sestre baš ona biti namenjena za ojačavanje približavanja Austrije i Francuske i da će sa 14 godina sa isto toliko kočija biti poslata u Versaj da se spremi za udaju za unuka Luja XV, budućeg Luja XVI.
Njen muž Luj Avgust je bio dofen od Francuske, i kada mu je 1770. godine u Versaju dala svoju ruku postala je dofina, supruga prestolonaslednika, tada već promenjena – obučena po kitnjastoj francuskoj modi, skraćenog imena (Mari). Bila je pod budnim okom celog dvora. Svi su znali i pratili svaki korak mladenaca, pa se tako i u jutro posle bračne noći kroz sve dvorske odaje i niz ogledala ljudskih lica prolomila vest – brak nije konzumiran! Ono što niko, ipak, nije znao a da su znali zgranuli bi se još više – brak neće biti konzumiran u narednih sedam godina.
Zašto? Ovom intrigantnom temom su se posle radoznalih dvorjana obavijenih kulisama vekovima kasnije bavili i mnogi istraživači. Može biti da je budući kralj imao fimozu koja ga je onemogućavala da ispuni bračne dužnosti. Može biti da su bili još uvek mladi i nezainteresovani jedno za drugo (Luj je jutro posle prve bračne noći odmah otperjao u njegov ljubljeni lov). Neki istoričari navode da je tek posle četiri godine braka Luj svojoj dragoj Mari dao jedan hladnjikav poljubac. Možda je takvo ponašanje izazvalo strogo religijsko vaspitanje. A moguće je da je etikecijabila toliko znatiželjna, proveravajući koje su noćne košulje obukli i kojim su se parfemom namirisali da je izazivao nešto sasvim suprotno – odvajanje. Pomnost kojom je ceo Versaj pratio događanja između dofena i dofine počela je već na venčanju – mladoženjin deda, zvanični kralj Luj XV se brinuo što se nejgov unuk prejeo ribe te mu je kroz šalu rekao da ne jede puno. Od tada je skoro svaki zalogaj duše i tela Marije Antoanete postao interes države Francuske. Tada je, već, njena postelja postala glavna tema u Parizu, samo njeno disanje je dobilo sudbinsku pratnju a svaki njen korak, pored šuškanja raskošne haljine pratio je šapat iza kapija Versaja.
Haljine? Raskoš? Šuštanje brokata i svile sa efektima vodenih žigova na tkanini po mermernim podovima? Neko je morao da prenese strast na finu kadifu i pliš, neko je morao da napravi umetnost od uživanja u presvlačenju kad već emocije i dodiri nisu. Dodir svile je prefinjena zamena za nežnost. Svitu koja je bila zadužena za bisere, dijamante, cipele, friziranje i sve ostale modne ludosti Marija Antoaneta je počela ozbiljno da konsultuje. Jedna vrsta raja je mogla da počne – slatkoća raskoši, dokolice i zlatnih lokni je prkosila istobojnoj krletki u kojoj je bila mlada žena. Onda je otišla korak dalje – tako napirlitana i namirena egzotičnim kolačićima krenula je u život voleći noć i njene čari, kartanje, maskiranje i kikotanje. Marija Antoaneta je postalai ptica noći, princeza slučajnosti, kraljica bačenih kockica. Izazivala je pažnju i to joj je verovatno bilo potrebno.
Negde u to vreme na francuski dvor je došao mladi švedski grof i vojnik Hans Aksel de Fersen čije je poreklo dosezalo do Škotske. Opravdavao je titulu izuzetnim gospodstvom, manirima i vanserijskom lepotom. Mariju Antoanetu je upoznao na maskenbalu. Kada su, privučeni jedno drugim, sa očiju skinuli crnilo krinki, pojavila se radost, jedna od onih tečnih sreća koja nema uzrok, povod i predznanje. Bez trunke umišljenosti dve lepote su razgovarale jedna sa drugom. Ona ga je pozvala u Versaj i on je brzo postao jedan od njenih omiljenih gostiju. Fersen je zapisivao kako je ona najlepša princeza koju je ikada upoznao, da se često raspituje o njemu, da igraju karte i da zahteva da joj u goste i lične odaje dolazi u uniformi vojske Švedske. Bilo je nešto u toj uniformi, kao što uvek biva kada je obuče neko ko već ima moć naočitosti i dobre duše. Iako ga je vojna karijera vodila u putovanja u Englesku, Fersen je dolazio u Versaj kad god je mogao. Najavljivao se i dolazio, od 1774. godine zvanično i kraljici Francuske, svojoj družbenici i srodnoj duši.
U međuvremenu se Marija Antoaneta izborila za svoj lični dvor, Trijanon u kome je, oslobođena ljuske i već zavedena aromom rafiniranog tinjanja grofovske strasti bivala ono što na zvaničnom dvoru nije smela – devojka u haljini od običnog muslina, ljubiteljka slobode i prirode. Ne zna se koliko je uzdaha prolila čekajući da Fersen dođe da joj pravi društvo, odvojena od muža, željna svetlih kuglica sreće. No, zvanično nije time prestalo, naprotiv, postajalo je sve ozbiljnije – Francuska je čekala da ona rodi naslednika. U rešavanje problema se upustio i brat mlade dofine, car Austrije, Jozef II. Došao je u Versaj na proleće 1777. godine da razgovara sa mužem svoje sestre insistirajući da zamršene stvari moraju biti podhidno razrešene. Da li je posle te impresivne posete dofen otišao na operaciju fimoze, da li je skupio hrabrost, šta se konkretno desilo možda i nije bitno jer je posle dva meseca od odlaska Jozefa II muž Marije Antoanete napisao svojim tetkama: Uživam u ovom zadovoljstvu i žalim što nisam znao za njega tako dugo! Ponovo su svi znali sve, čak i sam datum kada je brak konačno bio konzumiran, austrijski ambasador je potvrdio da se to desilo 18-og avgusta! U svom izveštaju je čak napisao da je intimno druženje bračnog para trajalo sat i petnaest minuta. Kako je izgledalo živeti izložen državnim očima od svetla dok svi ostali uživaju blagodeti skrivanja pod vidljivim i nevidljivim maskama? To je samo srce Marije Antoanete znalo.
A srce je i čekalo. Radost, ma kakva bila, zaslužuje čekanje da se ponovi, jer je, i ako je kojim slučajem dato da bude kratka, veća od svega na ovome svetu. Marija Antoaneta je iščekivala posetu Fersena da joj dođe kao ispovest, spiranje, beg u samu sebe. Versaj i suprug kao da su bili tada nestvarno daleko. Ipak, rodila je kraljevsku decu, ćerku Mari-Terezu-Šarlotu 1778. godine i dugoočekivanog sina Francuske, Luja, 1781. godine. Očinstvo ćerke je bilo osporavano najviše od onih koji su uživo posmatrali porođaj. Da li se ljubav između kraljice i Fersena telesno ostvarila u Trijanonu baš tih godina ili kasnije, da li je to bila ljubav pod senom i velovima tajni, ona koja je odbacila svo kamenje, i drago i nedrago, sasvim slobodna i hrabra, to, opet, znaju samo njih dvoje. Drugi su nagađali i predviđali i želeli lom a njih dvoje su su ulazili u sve grandioznije nežnosti jer to je jedina bitna moć – biti vladar nečijeg srca. Fersen nije umeo da skriva svoja osećanja a kraljica se nije ničega plašila jer ju je njegova strast duboko dirnula. I pred sluškinjama u Trijanonu Fersen je bio blizu Marije Antoanete dok je pevala i svirala harfu kao nikada pre, muziku su oplemenila njena osećanja. Tako se najviše i odavala jer iznenadno razigranu sreću svi primete i žele da je razotkriju a onda i sputaju. Kraljica je otvorila svoje usne ali nije pokazala zube već sve arome svoje mladosti i ženstvenosti, davala je Fersenu sopstveni život. Do početka grotla. Jer ono što je opasno uvek izaziva sudbinu da bude otkriveno.
Kada je njena sreća već počela da u drugima izaziva mržnju, Aksel de Fersen je morao da ode u američke kolonije gde se borio za nezavisnost Sjedinjenih Američkih Država (tu revoluciju je podržavala i Francuska kruna te će joj ti izdaci i doći glave). Dok su bili razdvojeni slali su jedno drugom privatna pisma a kada se on vratio kraljica mu je poklonila mali almanah u kome je lično izvezla reči Vera, ljubav i nada, nikad nemoj više ići u Sjedinjene Države. Aksel je njoj poklonio prsten posebno napravljen za nju na kome je bilo ugravirano Sve me vodi ka tebi. I tako je i bilo. Gde god su ga slali, u Švedsku, Italiju, Velensijen, uvek je u mislima bio sa njom, prosio ju je i dozivao mislima. Mogla je da bude srećna jer je daljina uvek mislila na nju iako su joj i dalje drugi birali zvanične puteve. Ali kad zavoliš daljinu jer je ona, konačno, u tvom srcu, onda ništa nije strašno. Čak možda ni Pariz 1791. godine.
Niko ne spori da je Marija Antoaneta propatila mnogo, naročito nad sudbinom svoje dece i muža (giljotiniran je u januaru 1793. godine) kada je narod došao po njih tražeći pravdu ali ostaje nada da je trunčice iskrenosti i zraka sunca imala bar u duši jer je Fersen te godine, pre dolaska suda naroda bio stalno sa njom a i uspevali su jedno drugom da pišu pisma dok je ona bila u zatočeništvu. Ona mu je šifrovanim jezikom napisala Voleću te do smrti, iskreno, ne izazvana bolom i strahom, već zahvalnošću. Vreme je saveznik nekih ljubavi, da li su ovde ili negde tamo, manje je važno. U pismima koja su kasnije dešifrovana vide se pokušaji Marije Antoanete da nađe saveznike u stranim državama da bi vratila smaknutu monarhiju u Francuskoj. Fersen je pokušavao da ih izbavi.
2. novembra 1791. godine kraljica piše Fersenu Zbogom, dosadilo mi je šifrovanje, to nije ono što inače radim i uvek se plašim da ću napraviti neku grešku…Onda priznaje Živa sam…oh, kako sam nestrpljiva da te vidim i kako mi je žao zbog svega što si pretrpeo dok nisi imao vesti od mene. Neka mi nebo garantuje da će ovo pismo doći do tebe. Ne piši mi, to bi kompromitovalo sve nas i što je najvažnije ne vraćaj mi ovo pismo ni pod kojim uslovima..Zbogom, najvoljeniji od svih ljudi.
Najvoljeniji od svih ljudi! Grof Fersen, voljen od tada najomraženije, od strane njegove žene po srcu, od one koju je svetina što pre htela da smakne pa da onda mirno spava, one dame koja je na glavi nosila purpurni cvet krompira, optužene za deficit. Slala je i tako sputana svoju otmenost čoveku koga je volela pišući mu Živa sam ovde, moj voljeni, jedino zato što te obožavam. Čuvaj se zbog mene. Ne mogu više da pišem ali ništa na ovom svetu me ne može zaustaviti da te obožavam do smrti. Voljeni Fersen je nije poslušao, rizikujući svoj život vratio se u Francusku u februaru 1792. godine sa još jednim planom za bekstvo kraljevske porodice, ali plan nije uspeo.
Marija Antoaneta je giljotinirana 16. oktobra 1793. godine. Sa njom je otišla njena savršena belina. Grof Fersen je preživeo francusku revoluciju ali se i sam susreo sa nasilnom smrću kada ga je 1810. godine jedna banda u Švedskoj prebila do smrti zbog glasina da je bio povezan sa smrću švedskog prestolonaslednika. Njih dvoje su otišli ali ono što je zauvek ostalo u Trijanonu je njihovo zajednično platinasto vreme. U njenoj kosi.
izvor Vodič za život
Tekst može biti, u celini ili u delovima preuzet i objavljen isključivo uz poštovanje sledećih uslova: uz navođenje punog imena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, bez prerade preuzetog sadržaja i pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavljaće kršenje autorskih prava.
ANA ATANASKOVIĆ 