Ona: Nije mi potrebno ništa više u novobeogradskom nanosu betona i stakla, u ovom času iskrenom kao smrt. Samo ti i ja i da ptica između nas poleti.
On: Daću ti dušu, uzmi je, ionako ne znam gde stoji.
Ona: Poznato je da te daljina uvek gleda direktno u lice a ništa nije daleko ako se dvoje susretnu u dobrom.
Ona: Uhvatila sam trenutak sreće zbog sreće koja je upravo prošla i nosim ga kao orden. Nikad ne znam, kao divlji pas, kada ću opet jesti.
On (blagi vuk koji beži): U centru sada sija sunce, mora da si ti negde u blizini.
Ona: Pustila sam ljubav da se otkotrlja niz Bulevar, sa Liona do Novog Beograda. Ako mi se vrati, onda je stvarno privrženo moja.
On: Neću više, ovo mi baš prebrojava ćelije u srcu.
Ona: Ljubav to je kad idem na bluz svirku zbog tebe a ne volim bluz a ti mi biraš poeziju sa telefona da čitam da mi ne bude dosadno.
On (u noći bez šećera): Nije lako ni umreti.
On (na vratima, pred pun Mesec): Kad umreš možeš da misliš i veruješ u bilo šta, svejedno ti je.
On: Samo diši i voli.
Ona: Ti i ja smo kao Mesec i svetli prah na Božijem mastilu, kao sve skrivene zvezde koje se ipak mogu izbrojati sa Zvezdare.
On (skidajući besmisao sa svojih dlanova): Pojavila si se u pravom trenutku.
On (sa svog brežuljka): Samo da ti se javim.
Ona: U Beogradu ima 29 ili 30 brežuljaka, no to je manje bitno. U roller coaster kičmi grada ti misliš na mene. Šta ću više?
On (u jednom sinhronicitetu, u bloku 45, na pomoćnoj, naizgled odbačenoj stolici za prolaznike namernike): Ljubim te bliže i bliže.
On: Neću moći.
Ona (dok lisica u njoj ćuti, nema šanse da se linji kad se dvoje razumeju): Ti, kao i Beograd, možeš da ispraviš dugin šareni luk ako je potrebno samo da moje srce ide pravim putem ka tvom srcu.
On (dok se sunčani zrak borio za jug u potezu od prljavo purpurnih terasa u Kraljice Natalije do užurbanog Savskog trga): Dobro jutro, moja kosmička stražo.
On: Kada bi sada došla na Novi Beograd, neka kometa bi osvetlela čitav grad.
Ona (hoda noćnom Svetogorskom i kroz nju pušta korenje od vatre): Ah.
On (povezavši surčinsko i vračarsko nebo, njega i nju, pod šarenom propeler kapom Beograda): Tvoj sam.
Ona (u želji da mu u leđa utka lionski vetar): Ja sam tvoj mir.
On (kad je Beograd zaspao, od Istočne do Zapadne kapije, od Zvezdare do Košutnjaka, od mila do draga): Ti si princeza.
Ona: Probudio se naš stogodišnji zagrljaj.
On (u prevoju dana, u spoju finog i divljeg, u bulevaru rizika): Ti i ja smo kao Hobs i Ruso.
Ona: Ali naš poljubac ne stari.
On (čitajući njenu pesmu iz zvezdane prašine, nastalu možda kada i Beograd): Divno je ovo. Nastavi. Opevaj trenutak, u njemu je sve.
Tekst može biti, u celini ili u delovima preuzet i objavljen isključivo uz poštovanje sledećih uslova: uz navođenje punog imena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, bez prerade preuzetog sadržaja i pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavljaće kršenje autorskih prava.
ANA ATANASKOVIĆ 