Ne mogu da vam opišem koliko mi je ova promocija značila. Ja, dete iz Jasike, sedim ispred Biblioteke grada i pričam o svom stvaralaštvu. Doživljaj nestvarno-stvaran, potpun, potpuri od neuvelih želja, i to onih koje nisam ni znala da imam. Potpuri od živih želja, koje je sam Kosmos namestio. I to zato što je individualna kulturna institucija zvana Jasmina Ninkov rešila da tako bude. Jasmina je pravi čovek, tj. prava žena na svom mestu. Nisam je ranije poznavala, a, verujte mi, od prvih trenutaka poznanstva, ja sam je zavolela. To je nesvesno-svesna spona, kada mi ono što šapuće duboko kaže da postoji mnogo korelacija. Kad osetim da je neko sličan – iskren, otvoren, praktičan, operativan, emotivan, sa stavom, kao i ja. Ako nešto cenim kod ljudi to su ispružene karte i tačnost. Želim joj maršalski staž na poziciji na kojoj jeste, jer zaslužuje. Jer voli to što radi. Jer to radi ekspeditivno. Kako volim takav svet…bez zavesa i maski! Takve osobe!
I, tako, krenem ka Gradskoj sa određenom vrstom treme, pitajući se odakle mi, jer je odavno nemam na nastupima. U stvari znala sam – Gradska! Gradska i ja! To znači mnogo toga. Čitav vrtlog znači, moj i književni.
Ispred mene je u jednom trenutku grupa turista stranaca koji se kreću drvenim daskama koje su po sred ulice Vuka Karadžića, pitam se zašto te daske i dalje stoje, zašto su, uopšte, postavljene, i šta li turisti misle o toj pojavi, pomalo se i nerviram jer ne volim kada grad nije sređen. Pored mene je gospođa koja liči na princezu Jelisavetu Karađorđević, u prvi mah pomislim da je ona – ima takav izgled, duh i autfit. Govori glasno kako se i ona nervira što turisti idu po tim daskama i pita se šta radi gradska vlast. Ubacim se u razgovor i za kratko vreme, koliko ima preostalih koraka do Kneza, nas dve se upoznamo i prepoznamo. Pozovem je na promociju, kaže pokušaće da stigne i pita me da li mi je potrebno nešto za piće da mi donese. Raspilavim se od gesta. Eto, to je isto Beograd, i te daske u centru koje naležu na ulicu i ta gospodstvena gospođa, takođe otvorena i prisna, koja ima dobro srce!
Uđem u kancelariju Isidore Injac i sva trema nestane jer je razgovor živ, živahan, dubok i, što je najbitnije, otvoren. U kancelariji me “sačeka” Pavić (Milorad, naravno), koji ne prestaje da mi se “javlja”, ta luda priča između njega i mene traje već mesecima. Pavić je na posteru iza Isidorinih leđa. Ona mi objašnjava da je to bila najava za izložbu “Pavić od š do a” čiji je koautor i daje mi prospekt. Oduševljena sam. Ne znam kako sam propustila tu izložbu svojevremeno, ali iz brošure se vide trud, preciznost, originanost i ljubav koji su uloženi u projekat.
A zaboravih i agoniju koja se dešavala – mnogo sam želela da moj prijatelj Larry Angier prisustvuje događaju, a on mi je tokom dana javio da se pozajmljeni automobil pokvario na povratku sa Fruške Gore. A ja toliko želim da on prisustvuje, jer sam birala datum pre njegovog povratka u SAD i jer želim da me vidi u sjaju. Toliko mi je pomogao kada sam bila na izmaku snaga u oktobru da želim da mu prenesem da su stvari krenule u lepom pravcu.
Isidora i ja izlazimo i vidim da je Larry u prvom redu u publici, te me preplavi talas sreće. Isidora i ja razgovaramo, vidim draga lica sa Fejsbuka i dodatno sam srećna. Nema treme jer je Isidora šarmantno opuštena. To je ona opuštenost u kojoj vidiš da je čovek toliko dubok i toliko poznaje sebe da nema razloga da bude krut ili da krutost izigrava. Podsećam se da mi je rekla genijalnu misao prof Mihajla Pantića, koja, ako parafraziram (umem da budem zaboravna), glasi – samo su samosvesni ljudi opušteno neozbiljni, ozbiljni su oni koji su nesigurni.
U publici je i Lerijev kum Miloje ikonopisac, kao i neka nova lica od kojih jedan dečak kome prognoziram uspešnu budućnost, a to sam mu i rekla kada je došao da mu potpišem knjigu zato što je imao hrabrosti da se javi da postavi pitanja, zato što je sedeo sam, ispred mame, i zato što su pitanja bila najzanimljivija koja sam čula u poslednje vreme (“Na koji način ste slični sa Teslom” i “Šta biste Tesli zamerili”). Divan dečak, pametan i hrabar. Biće nešto od njega. Pozdravljam ga ako ovo čita!
U publici su i mama i ćerka iz mog kraja, jer ja sam dete iz Jasike i Kruševca, te im otkrivam da sam pisala o Biničkom (koji je rođen u Jasici) i da je Kruševac kao tema moj sledeći fokus. Stiže i dragi prijatelj Vidan Bogdanović, književnik, urednik i sin pesnika Predraga Bogdanovića, te je utisak potpun i mom ponosu nema kraja. Kao što je Leri uvek govorio, a i za taj dan konkretno – HAVE FAITH, have faith in God that everything will be ok and that I will come.
I, znate šta, sada imam uvid zašto toliko volim Gradsku biblioteku, upravo sada! Njen logo je napisan fontom koji je sličan onom koji koristi časopis Bagdala. Moja, kruševačka. Celokupan logo je sličan onom koji koristi moj ljubljeni Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu, drugo mesto koje je moj dom! Podsvest je čudo, kao i realnost koju ona stvara. Kao, u krajnjem slučaju, ljubav, koja je pokretač svega što se na taj način pretvori u lepotu da ostaje u svim sferama koje vidimo i koje ne vidimo zauvek.
Na kraju stiže i gospođa koja liči na princezu Jelisavetu, stolice su već pomerene, ali ja sam tu, i srećemo se, ona se izvinjava i kaže da odmah ide u Lagunu da kupi mog “Teslu”.
Hvala još jednom svima.
Ana Atanasković / Samo voli
Tekst može biti, u celini ili u delovima preuzet i objavljen isključivo uz poštovanje sledećih uslova: uz navođenje punog imena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, bez prerade preuzetog sadržaja i pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavljaće kršenje autorskih prava.
ANA ATANASKOVIĆ 