(Beograd, 7.6.2022.)
Krećem na ovaj put peške. Nije dug, ali je drugolik. Nije dalek, ali može biti duhovno dubok. Da li krećem da saznam nešto novo ili mi je sve već jasno? Sve sam već videla? Videćemo.
Početna tačka mi je kod “prvog despota”, tj. kod spomenika despotu Stefanu Lazareviću na platou Gornjeg grada, na Kalemegdanu. Sunce je upeklo, a ja to baš volim, toplota je imanentni deo mene i kad je nema ne znam kako živim. Stojim ispred skulpture ispred koje, na travi, na pljosnatom belom kamenu piše:
“Nađoh najkrasnije mesto od davnine, preveliki grad Beograd” – despot Stefan Lazarević, srpski vladar i pesnik, ktitor Beograda.
Bliska osoba mi je pred put rekla da joj se dotični spomenik nikako ne sviđa jer joj liči na “sladoled koji se topi” (sic!). Meni se izuzetno dopada, podseća me na osamdesete godine prošlog veka i razbijenu figurativnost, slobodnu kreativnost, koja nije podlegala konzervativnim skrupulama, kakvih, avaj, sada ima sve više. Naivno smo mislili da će budućnost doneti više sloboda u svakom smislu.
Vrtim se oko despota, posmatram njegove velike šake koje se ne nastavljaju na laktove, praznina je između njih i širokih, savršeno ravnih ramena, apstrakcija vajarskog poteza me, čudno ali istinito, smiruje. Nabori na despotovoj vlastodržačkoj tunici kao da su pravi, kada priđem despotu sa leđa vidim ih, krupni plise prenosi moć. I to poznatu moć, kao da sam je negde već videla i osetila. Radoznalost me pokreće da “otključam” Gugl i razrešim misteriozno osećanje. Ubrzo dobijam odgovor – autor kalemegdanskog spomenika je vajar Nebojša Mitrić koji je zaslužan i za spomenik knezu Lazaru u mom rodnom gradu, Kruševcu! O, volim taj spomenik! Stamen i čvrst, neobičan i običan u isto vreme, jedan je od simbola grada iz kog sam otišla jer sam želela da živim u Beogradu i doživim razbokorenost njegovih mogućnosti. Tako sam ja slična despotu, Kruševljaninu koji je našao najkrasnije mesto od davnina, preveliki grad Beograd. Iz istog smo grada došli, voleći ga, podrazumeva se, na trusno ali krasno beogradsko područje.
Konačno shvatam zašto mi se “prvi despot” uvek sviđao! Srodan je kruševačkom, oba su temeljno monumentalna a dovoljno neobična.
Ruševine koje vidim kada se okrenem prema Sahat kuli su ostaci despotovih odaja. Vreme je da krenem sa početne tačke, do “drugog despota”, tj. do drugog spomenika posvećenom njemu, te pružam korak ka zidovima koji se spajaju sa Sahat kulom. Osunčani, zajedno sa celom atmosferom tog dana, podsećaju me na Mikenu, ne znam zašto, ali ne pokušavam da razlučim. Samo hodam prema zidinama. Pored njih retko ko prolazi, posetioci Kalemegdana uglavnom idu stazama. Zidine su samotne i same, ali upijaju šapat drveća i vrelu volju sunca.
Na vrhu zidina, na maloj visoravni piše: “Kretanje ovim prostorom može ugroziti vaš život”, što objašnjava zašto su samotne. No, nisu, ipak, dok im prilazim vidim makove koji rastu u udubinama kamenja i u podnožju kamenog reda. Sat otkucava 14h.
Idem dalje. Znam da na putu “od despota do despota” mogu da izaberem kojom ću ulicom krenuti kada pređem tramvajske šine. Biram onu na čijem je uglu zgrada sa likom žene sa šeširom. Žena ima stameni pogled. Ispostavlja se da je to ulica Cincar Janka, kojom nikada nisam prošla. Kratka i slatka, kroz misli mi prolaze scene iz filma “Deveta kapija”, portugalske, pomalo prašnjave, pune sparine, u uskim ulicama ispijeno narandžastih boja. Koliko god godina da koračaš Beogradom, uvek se nađe neki novi korak, nikad ga celog ne možeš preći.
Zgrada u Cincar Jankovoj 3 je svršeno uređena, sa istobojnim i sličnobojnim petunijama, a na tri velika salonska prozora u broju 5 su kaktusi svih mogućih oblika. Volim što prolazim tom dragulj-ulicom i što sam skrenula od prvobitne namere da dođem do kraja Zmaja od Noćaja i opet vidim natpis na kome je neko, pored naziva, dopsiao Bajagino “ovde su čuda moguća”.
Ipak, nastavljam njom prešavši delić ulice Kralja Petra, čija kaldrma odzvanja od čangrljanja točkova električnog trotineta. Kaldrma, mislim, otkud ta reč? Kal drma? Šta je kal a šta drma? Reći će mi Gugl – došla je do nas preko turskog koji ju je pozajmio od grčkog izraza kalos dromos, što znači lep put.
Idem dalje ulicom u podnožju Studentskog parka. Za mene je to park i jada i sreće. Jad, u jednom trenutku, daleke 1995. ali i doprinos životu – kad sam shvatila da je i odbijanje deo života, koji je suštinski lep. Uočim mladića koji se sunča u parku i setim se kako je Studentski odličan u te svrhe, klupe koje gledaju na trg izložene su popodnevnom suncu.
U ulici Braće Jugovića srećem damu u svetlopurpurnim, plišanim, ravnim papučama, druga dama govori nekome da su ljudi veoma teški. Zveckaju čaše pune hladnog piva u obližnjem pabu. Beogradska siesta nema određeno vreme, ona traje uvek. Nailazim na zgradu pod brojem 2, tj 2A. Na plavoj pločici, međutim, slovo A stoji i sa leve i sa desne strane broja! Oznake brojeva zgrada u ovom gradu su poslovično haotične, što ovaj primer i dokazuje, pokazujući mi, istovremeno, kameni prizor Svetog Đorđa koji ubija aždahu iznad raskošnih ulaznih vrata. Otvorena su. Ulazim u zgradu. To mi je bio manir od kada sam došla, 1992., ali se sve manje može istraživati jer su zacarevali interfoni. Prilazim liftu zgrade, sa leve strane je beli stub u korintskom stilu.
Prošavši Dom vojske direktno ulazim u ulicu Despota Stefana koju mnogi, pa i ja, još uvek zovu 29. novembra. Istorija u Beogradu nikad nije razrešena, niti će ikada biti, petlja nam se oko članaka, a mi hodamo, hodamo, šta ćemo, moramo, želimo, uživamo i plačemo, sve u Beogradu, najkrasnijem, najotvorenijem.
Nailazim na staklene “izloge” kafane “Zavičaj” i ogledam se. Vidim se skoro cela. Osetim prošlost, i sve ljude koji su kao i ja ostavili svoj zavičaj i došli u Beograd. Osetim sve koji su ga voleli kao ja (kao i despot, na kraju krajeva) koji su shvatali da zavičaj može da postane i onaj grad u koji odeš samo na jedan dan, ako ga silno zavoliš, takvog kakav je, sa svim manama i promenama (i sama kafana se do skoro zvala “Kod dva bela goluba”!).
Beograd je zavičaj zavičaja i zavičaj nad zavičajima, pomislim dok prolazim pored broja 5 u despotovoj ulici – dvorište zgrade sa stubovima je prilično zaraslo, bilje i drveće je poludivlje. Dve postarije gospođe beogradski ležerno razgovaraju, tj. domaćica ispraća gošću. Preko puta vidim zadnji ulaz “Politike” i časovničarsku radnju. Pitanje je da li se u Beogradu može meriti vreme, jer ono je ovde i ustajalo i nepromenjivo, i prkosno i inatno.
Da li se u Beogradu vreme meri? Da li postoji?
Ubrzo dolazim do zgrade u kojoj je “Klub svetskih putnika”, sećam se kako sam tu davno svraćala. Vrata zgrade su otvorena, ulazim, kao po običaju. Prilazim drvenim, kvadratnim poštanskim sandučićima, na jednom još uvek stoji prezime Bajloni! Kako je to lepo! Ignjat Baloni, Čeh, preduzetnik u Srbiji, rodonačelnik porodice, čuveni pivar, po kome cela pijaca nosi ime!
Na fasadi te zgrade neko je plavim sprejem napisao 29. novembra. Beograd je večita borba, retko kad je miran, uvek pun previranja, izgradnji, rušenja, nadograadnji, dogradnji, brisanja, preškrabavanja i preimenovanja. Kao da nema korenje a, da situacija bude još luđa, ima ih, itekako.
Idem dalje ka “drugom despotu”, mirišu jagode koje prolaznici nose, kupljene na Bajlonijevoj pijaci. Gospođa koja hoda ispred mene ima suknju od crnog tila punu zlatnih “medaljona”, “dukata”.
Možda liče na despotove?
Staklorezac, obućar, radnjica koja prodaje “projice i baklavice” i tašner koji mi je jednom davno spasio pokvareni rajsferšlus na zimskoj jakni kad je bilo stani-pani, sve su to radnjice koje me uvode u raskršće sa Carigradskom i mesto gde je postavljen “drugi despot” tj. drugi spomenik Stefanu Visokom, kako su ga mnogi zvali.
Prvi put mu prilazim sa željom da ga prihvatim, jer mi se nije svideo, odbijala sam ga. Nezgrapan je, nepotrebno namršten, “prenamršten”, disproporcionalan, neuko napravljen, kao plastelinski naivni rad.
Sedam na jednu od klupa, koje su, srećom, dugačke, sunčam se, odsjaji sunca me podsećaju na Glifadu (iako skver gde je “drugi despot” sa njom nema nikakve veze) i nekako se mirim sa “drugim despotom”. U stvari, pokušavam. Šta je tu je, tu je ono šta je. Ali, ne zadržavam se dugo. Nisam pomirena sa spomenikom? Moguće. Žurim da idem ka “trećem despotu”? Verovatno.
– Prema kom trećem despotu kad ne postoji treći spomenik? – pitaćete me.
– Treći despot sam ja – odgovoriću vam.
– Pretenciozno – rećićete, i ja vas razumem.
Možda i jeste.
Ali, čujte argumente: despot nije podnosio buku u svom dvoru, ne podnosim je ni ja u svojoj zgradi. Umeo je da bude prek, pa da se posle kaje, ista sam, planem kad me iznervira neprofesionalnost. Bavio se knjigama i rečima, slična sam – pišem.
Treći despot sam ja.
Definitivno ja, mislim dok idem ka dubini sebe, praznih misli, ulicom Drinčićevom. Ko shvati i spozna sebe, na pravom je putu, na glavnom je putu. Sva ostala putešestvija i intimni putopisi su manje važni.
Možda sam ipak pretenciozna, sneveselim se.
U tom trenutku, na samom početku Drinčićeve, jedan od trojice muškaraca govori ženi koja prolazi:
– Zdravo, Ana!
Možda sam pretenciozna i upoređujem se sa mnogo većim čovekom od mene, ali, možda mi se kroz te reči obratio upravo despot.
Ko zna, u Beogradu je sve moguće. Ali, da bi čovek osetio te svemogućnosti, mora prvo da pređe dugačak put. Put samospoznaje sopstvenih mana i vrlina.
Ana Atanasković / Samo voli
Tekst može biti, u celini ili u delovima preuzet i objavljen isključivo uz poštovanje sledećih uslova: uz navođenje punog imena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, bez prerade preuzetog sadržaja i pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavljaće kršenje autorskih prava.
ANA ATANASKOVIĆ 