Buka je svuda, oko nas i u nama. Pitanje je samo kako se nosimo sa njom. Ima ljudi koji se suočavaju sa visokim, čestim i neumitnim frekvencijama u svojim mislima, one dolaze a nikako da odu. Neki to dobro podnose, neki brutalno pošize. Neki loše podnose i najmanji šum. Da li takve varijante možemo da pročitamo? Da li je naša prvobitna trosekundna procena određene ličnosti često, između ostalog, naš sud koliko se ta osoba dobro nosi sa baucima buke bilo kog tipa? Možda niko ne zna šta je drugima stvarno u glavi, neki mogu da se kriju a drugi, pak, da javno govore o glasovima koji im odnekud dolaze. Neki od takvih bivaju obožavani a dok se drugima preporuči mukotrpno psihijatrijsko lečenje. Čujem da je šizofrenija nemogućnost pojedinca da se izbori sa pokušajima anđela da komuniciraju sa njim. Dakle, tanka je linija između obožavanog i omraženog, prozorljivog i pritvorenog?
Da li je Grigorij Jefimovič zvani Raspućin znao da će biti i jedno i drugo kad je sa 34 godine, u punoj snazi, prethodno krenuvši iz sela Pokrovsko u Sibiru i tamnošnjeg manastira, došao u Sankt Peterburg (tadašnji Petrograd)?
Bio je nepismen ali u svom selu veoma poznat još od detinjstva, znalo se da je sklon meditaciji i zatvaranju u sebe a govorilo se i da krave daju više mleka kada je on u blizini i da je jednom rešio slučaj krađe konja tačno predvidevši da su životinje u dvorištu najbogatijeg čoveka u selu. U mladosti se oko njega stvorila fama, koja će kasnije dosegnuti neslućene visine, o njegovoj sposobnosti da kroz seksualno iskustvo dosegne milost Boga. U tu svoju ličnu famu iniciran je sam, kada je, kako je kasnije prepričavao, u manastiru ušao u čaroliju istine, čuo je glasove. Milost Božija se doseže, shvatio je tada on, kada spava sa ženama i tako im spira grehove. Tu priču je potkrepio i tvrdnjom da je imao viziju Bogorodice koju je pratio hor anđela koja mu je prenela poruku da je izabran od strane Boga za posebnu misiju. U manastiru je, u stvari, došao u dodir sa histima koji su verovali da imaju direktan kontakt sa Bogom uz pomoć Svetog Duha i da se Hrist reinkarnirao nekoliko puta posle uskrsnuća. Oni su verovali da je greh bio neophodan prvi korak ka iskupljenju i da je u ispunjavanju seksualnih fantazija idealano grešiti obilno, neumereno i strasno a posle se kajati i penjati stepenicama do duhovnog blaženstva. Raspućinu se ta ideja svidela a, kako je tvrdio, glas Bogorodice koji mu je odzvanjao u ušima ga je toliko boleo da je imao potrebu da ih otkine. Još više je bio uveren da je došao do pravog puta.
Put je ključna reč. Na putešestvije je krenuo Raspućin ostavivši porodicu u rodnom selu. Njegovo uverenje je bilo da se kreće putevima Gospodnjim. U petrogradskoj Teološkoj akademiji ga je primetio otac Jovan Kronštatski, veoma uticajan sveštenik, koji je bio ubeđen da je Raspućin istinski bogotražitelj. Uskoro su i ljudi oko slavnog sveštenika počeli da veruju da je Raspućina dotakla Bogorodica. Dve godine kasnije novi duhovni čovek je upoznao i carsku porodicu Romanov, cara Nikolaja i caricu Aleksandru. U tome su mu pomogle crnogorske princeze Milica i Anastasija, udate za ruske kneževe, koje su već bile opčinjene Raspućinovom navodnom svetošću i čiji je stalni gost čajanki bio. Ne zna se šta sve pamte ti cvetni pribori za čaj i izrezbareni stočići, da li je tačno da su mu one bile ljubavnice ili su samo zajedno obavljali okultne obrede ili je, pak, u igri bilo samo obožavanje, ali se zna da su njih dve bile epitomi svih podignutih ruku ka njemu, i u crkvi i van crkve, vapaja za pomoć i želja za večnom srećom.
Kod najmlađeg deteta carske porodice, carevića Alekseja, Raspućina je pozvala muka, bolest hemofilija koju je nasledio od majke, po ženskoj plemenitoj liniji. Crnogorske princeze, koje su se inače trudile da zadobiju što veću milost na dvoru, preporučile su Raspućina majci-carici, pošto zvanična medicina, najbolji lekari u prestonici, očigledno nisu mogli da mu pomognu. Carica nije volela žene koje se previše kite sjajnim draguljima niti one koje se razmeću veličanstvenim toaletama niti one koje spletkare niti bilo koju vrstu iz reda “neiskrenih, vragolastih mački”, kako je govorila za neke od svojih dvorskih dama, ali onaj ko je u krvavoj nevolji često ne želi ni da zna koga zove, važno je samo da neko dođe u pomoć. Carević je imao unuturašnja krvarenja koja su se na njegovom telu prikazivala kao grozni plavi otoci. Dečak je bio u očajnom stanju, nalik na mrtvaca.
Otud i hitnost Raspućinovog dolaska i njegovo misteriozno pojavljivanje u crnom kaftanu. Njegova pojava je zaprepastila sve. Očekivani spasitelj je bio čovek crne, neočešljane kose, na čelu je imao ožiljak, usne su mu bile blede a brada neuredna. Koža, prevremeno ostarila od sunca, odavala je memljivi utisak a oči su mu pak, bile čista suprotnost, sijale su kao najjača bistrina neba i hipnotisale sve oko sebe. Onda se desilo čudo, Raspućin je uspeo da smiri carevića i da sasvim zaustavi krvarenje. Stavio je ruke na njega izgovorio čudesnu rečenicu “Bol napušta tvoje telo, ja preuzimam tvoj bol”. Stelijum bola može preći iz onog koga ubija do smrti u onog ko ga svojom energijom izvlači. Šta se tada stvarno desilo, da li je u pitanju bila hipnoza ili stvarno preuzimanje energije patnje, to ne zna niko. Šta se desilo kasnije misli da zna ceo svet.
Raspućin postaje sveti čovek, čovek od poverenja, izlečitelj, iscelitelj i prijatelj carske prodice. Dobio je buržoaski opremljen stan, doduše u delu grada blizu železničke stanice, da bi se održala slika njega kao čoveka iz naroda, ali to nije sprečilo brojne žene iz visokog društva da dolaze i traže pomoć. Pošto je voleo vino (naročito madeiru) i slatkiše, one su mu, uz novac, davale i takve prefinjene poklone, a davale su mu i sebe, ispunjavajući sve njegove mračne seksualne fantazije, slušajući pomno kako izgovara da su njegovi blagoslovi moćni. Iako je imao tikove (stalno je morao nešto da drži u rukama i udovi su mu se trzali), to nije uticalo na širenje fame o njemu. Oči i reči bili su njegovo glavno oružje. Prepričavalo se da se njegov pogled nije mogao dugo izdržati i da mu je pogled bio tiranski i lukav, toliko snažan da su ljudi pred njim postajali bespomoćni. Govorio je kako ljudi mogu da lutaju do tridesete godine ali da onda nastupa vreme u kome se moraju okrenuti Bogu. Kroz seksualne igrarije. Onda se obraz može u potpnosti okrenuti božanskom jer se posle pravog greha najbolje kaje.
Igrao je, pevao, opijao se i pravio skandale po prestoničkim mestima za zabavu, kupio je skupe košulje od svetloplave, crvene i ljubičast svile, izvezene cvećem, pantalone od najboljeg engleskog štofa i crnog pliša i čizme od najfinije kože (mada se i dalje retko kupao te su neke gospođe tvrdile da se oseća na jarca jer se i dalje nije češljao niti prao ruke, recimo). Javnost je počela da se zgražava što takav čovek uživa poverenje cara i carice i cele porodice (velike kneginje su mu odavale svoje tajne a uskoro se u tome pridružila i carica). Krenule su glasine, od onih da carica sama šije košulje za Raspućina do toga da on utiče na sve njene odluke. Ona nije htela da poveruje u priče o njegovim seksualnim avanturama, ali premijer Kokovtsov jeste te je izdejstvovao Raspućinov odlazak. No, carević Aleksej se povredio u Poljskoj te je porodica ponovo pozvala svog prijatelja a on je izjavio kako mu je Bog još jednom poverio život njihovog sina. Krvarenje je ponovo prestalo.
A i skandali su se nastavili. Prostitutke, pijanke, glumice, orgije i ostale sličnosti. Doduše, jutrima je ustajao rano i išao na liturgiju. Vraćao bi se u stan praćen grupom vernika koje je često primao u kuhinju gde bi se pio čaj. Voleo je da ga zovu “Car nad carevima” jer je, navodno, proricao budućnost i lečio dodirom. Nije odustajao ni od ideje da su njegova serijska zavođenja naprosto njegova verska dužnost. Dok im je izgovarao “Ja te pročišćavam”, pristajale su da im radi šta hoće. Jednom je izjavio da nije promenio donji veš šest meseci ali ni to ga nije sprečilo da bude uspešan u osvajanju. Dnevnici ondašnjih plemkinja puni su opisa seksualnog nasilja i ludog orgijanja do zore. Kasnije se bičevao do krvi.
Cara i caricu je nazivao “Mama” i “Tata”. I dalje je jeo prstima. Da li je u ruskim zlatnim odajama bio crnomislilac ili iscelitelj? Ko to zna, gde to piše? Govorio je da se molitva Bogu upućuje na kolenima ali takođe i kroz smeh i uživanje, da naša duša pripada Bogu ali da telo pripada nama, da je ponos najveći greh a da je ljubav najveći dar. Smatrao je sebe grandioznim čovekom, poslatim da prenese poruku. Carica je čak verovala da Raspućin može da kontroliše prirodu. Kada je Rusija ušla u Prvi svetski rat, ona piše svom mužu kako je njihov sveti čovek uspeo da rastera maglu oko vrhovnog štaba. Raspućin je uspeo da se umeša u sve.
Ali to nije prijalo svima.
Imao je 47 godina kada su odučili da ga konačno eliminišu. Knez Feliks Jusupov i grupa zaverenika su mu spremili vino i kolače filovane čokoladom i slatkom od ruže, u koje su stavili kalijum cijanid, ali ništa nije delovalo kako su planirali, Raspućin je bio i dalje živ. Nije im uspelo ni kada ga je knez Jusupov direktno upucao, i dalje je bio sveto živ i u pokušaju bekstva. Uhvaćen je, istučen i ponovo upucan, ali je i dalje disao. Umro je tek kada su ga bacili u Nevu. “Onoga dana kad odem izgubićete krunu i vlast”, rekao je caru. “Ono što hoću, to i mogu”, rekao je svima nama. Ludak, hohštapler, svetac, prevarant, maher, prijatelj sa istoka, neprijatelj, šta je bila suština tog čoveka zna samo dragi Bog. Da li je bio krajputaš, raspojasani putnik, odvojen od pravog puta ili baš na njemu, pomahnitali čovek, raskršće, grešnik, ljubopitljivac ili nešto sasvim drugo – baš direktno raspusnik, amoralan čovek, što je i bilo značenje njegovog čuvenog nadimka? U svakom slučaju bio je onaj koji je kroz buku tražio mir, obožavan i omražen u isto vreme i definitivno prečudan.
Ana Atanasković / Samo voli
Izvor Vodič za život
Tekst može biti, u celini ili u delovima preuzet i objavljen isključivo uz poštovanje sledećih uslova: uz navođenje punog imena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, bez prerade preuzetog sadržaja i pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavljaće kršenje autorskih prava.
ANA ATANASKOVIĆ 