Svaka priča o tarotu je jedinstvena. I znanje iz njega se pojavljuje baš kada mu je vreme, a ne kada vi hoćete. Skrojila sam odavno sebi jedan špil. Imala sam tada zvanična objašnjenja, čak sam na osnovu njih i priču napisala svojoj prvog objavljenoj knjizi. Ali, sa tarotom možete stvarno jonosferski razgovarati kada se ostvare svi potrebni uslovi. Onda počne da govori odjednom, nenadano, jer ste se prethodno popeli na sve stepenice. Svaka priča o tarotu je jedinstvena iako se, isprva, čini da su kombinacije koje iz njega proizilaze jednostavne. To je velika zabluda.
Jedan od dokaza je i roman Poslednja ljubav u Carigradu Milorada Pavića. Kao i uvek kod Pavića i ovde nailazimo na iznenađujuća poređenja, a kada se progutaju, shvatamo da su sasvim logična. Ona su samo delić šarenolikog Pavićevog sveta. Priča i jeste i nije tu, u nastavku može biti piščeva, a može biti i čitaočeva. Sve je moguće. Pavićevo pisanje je kao putešestvije Lude, početne karte u tarotu. Krenulo se nekud, ali nikad ne znaš kuda će te rizik odvesti. I moje drugo čitanje ovog romana je bilo takvo. Pri kraju prvog poglavlja dođe mi misao da je simbol za Pavićev tekst zmija koja sebi grize rep a već u drugom poglavlju ga nađem, baš tu zmiju, među rasutim rečima.
Ko je na početku priče? Mladi poručnik Opujić koji biva izložen prikazu tri smrti svog oca Haralampija. Prikazuje ih Mag, lik koji je direktno pristigao iz tarota.
Prikaze. Može li se ili se ne može gatati? Može li se ili ne može govoriti? Može li se ili se ne može znati? Ko povlači naše marionetske ruke, ako nisu sasvim slobodne?
Kroz priču koju kao ispod žita plete tarot doživljavamo bajku i znanje, oprost i misteriju, iskopavanje umreženih tajni. Poglavlja su vođena likovima iz Velike Arkane, te tako imamo i Ljubavnike i Obešenog (onog ko ne može ni malo da utiče na događaje, biće ono što će biti). Ovo je roman o smrtima, začećima i višestrukim životima, tekst isprepletenih realnosti, priča o borbama. Karta Pravde donosi Opujićevo ranjavanje. Onda dolazi Đavo, otac laži. No, krug tarota se ipak zatvara, kao i uvek. Luda je bila na početku, krenula je u svet, a na kraju je sam Svet objedinitelj. Ovo je reinkanirani tekst koji jede sopstveni grkljan, višeglava priča. Karta broj XX donosi ispunjenje, kao i u svim otvaranjima, i uvodi titranje glasa sveta u sve kombinacije reči.
Ja bih sada da se povučem. Najbolje je da prenesem šta sam Pavić kaže u romanu, tako se želja najbolje otvara.
Jer lice čovečije diše, ono stalno udiše i izdiše vreme.
Ali kako smrti ne umiru, ja sam tu.
Vi ljudi ne umete da merite svoje dane…Zato ne umete da sagledate svoj život. A o smrti da ne govorimo…
Želim vam sve što vam se već desilo.
Ako ideš u pravcu u kojem tvoj strah raste, na pravom si putu.
Ana Atanasković / Samo voli
Tekst može biti, u celini ili u delovima preuzet i objavljen isključivo uz poštovanje sledećih uslova: uz navođenje punog imena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, bez prerade preuzetog sadržaja i pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavljaće kršenje autorskih prava.
ANA ATANASKOVIĆ 