House of the Dragon, sezona 2

1

Uh, kakva živa i realna reminiscencija na Winterfell već na početku, naježila sam se! I to uz škotski akcenat (glumac je iz Sarija ali se potrudio, mada Guardian kritičarka kaže da bi, iako je on izgovarao dobro, bilo bolje da je glas bio autentičan). Scenario odličan. Serija je i dalje sporijeg tempa od GOT-a ali definitivno (zadovoljavajuće) bržeg od prvih pet epizoda sopstvene prve sezone. Scenario baštini rečenicu od jedne reči, što mi književno odgovara.

Daemon je i dalje the rogue prince, što mi je ekstremno šarmantno, i kroz lik i kroz uticaj glumca. On čini da je teško odabrati stranu, ali sam predominantno team black. Glumci koji igraju uloge Ota i Larisa su i dalje na oskarovskom nivou. Dopada mi se što mladi kralj Aegon u ovoj sezoni pokazuje i samilosne karakteristike.

2

Kao da je prošlo sto godina od prošle epizode, baš mi je nedostajalo da gledam. Od prve scene ova epizoda je još bolja od prve, a druga sezona svakako bolja od prve (koja je solidna 4). U ovoj epizodi vidimo strast na sve strane i na svim nivoima, a to je ono što me pokreće u priči. Vidimo i bol kralja Aegona. Britanski glumci su generalno perfektni, što se i u ovoj seriji vidi, na primer kada Larys ispunjava svoj šekspirijanski duh, dovoljno je da glumac samo kroz korak i izraz lica (bez reči) taj duh i dočara. Daemon kao lik je zaista veličanstven, njegova rogue priroda pomešana sa nezainteresovanošću je za pamćenje. Slama srca. Ta mešavina mu daje dodatnu snagu. Ne sećam se da postoji takav lik u literaturi. Nezainteresovana bitanga pritom opasna do srži. Savršeno nezainteresovana nestašnost koja rađa savršeno opasnu moć. Ovim putem bih da se osvrnem na pisca, Džordža R. R. Martina, koji jeste iskoristio istorijske simbole i pojave prvenstveno Britanije ali i starog Rima i Orijenta, čak i teritorijalne reference, ali ih je pomešao i oplemenio na originalan način, tako da se u isto vreme setno sećamo svih bajki koje smo pročitali (nisu slučajno uglavnom smeštene u srednji vek i renesansu (o srednjem veku je pisao i Dragoš Kalajić), ali o tome ću pisati neki drugi put) već čitamo/gledamo priče o ljudskim surovostima i plemenitostima kroz piščevu imaginaciju. Glumac u ulozi Ota je takođe šekspirovski lik (a moram fiktivnim Zelenima da kažem da je velika glupost što su ga se rešili). Sve u svemu – o d l i č n o!

3