“Čekanje, najpodrobniji posao na svetu”, rekao mi je skoro Kralj pesnika. Bio je medijum koga je Bog iskoristio da mi po ko zna koji put kaže da čekanja nemaju lošu nameru, već su prilika za unutrašnji rast.
Ne volim čekanja ali čekanja vole mene.
Uvuku se u moj sistem življenja, baš kao jedan gušter pre neki dan u tržnom centru blizu jezera. Niko ne zna kako su se pojavila, ja ne znam, ali su tu. Jedina razlika između njih i guštera je što su spora, eonski spora, čini mi se.
Ne volim čekanja ali čekanja vole mene.
Zato što se iz suprotnosti može najviše naučiti.
I rekoh im, u redu, hvala vam, zaista ste prilika koja se samo poželeti može, jer uz pomoć vremena čovek može da rashuči vetar u sebi. A mir je osnova za radost.
Onda čekanje gubi svoju moć i pretvara se u polje otkrivanja suptilnih detalja koje u žurbi možemo da previdimo.
Zimus mi je divna Rada u mojoj omiljenoj pekari u centru grada rekla: “Brza si a aparat ne može da isprati.” Bila sam, da, tokom plaćanja karticom.
Stoga se čekanje ne može više ni tako zvati. Bolje je reći temeljno radovanje pruženom vremenu. Zna Kralj pesnika šta priča. A ja ga dušom upijam.
Fotografija je pored spomenika despotu Stefanu Lazareviću na Kalemegdanu, u slavu i čast mog nadolazećeg romana o Jeleni Gatiluzio i njemu.
Ana Atanasković / Samo voli
Tekst može biti, u celini ili u delovima preuzet i objavljen isključivo uz poštovanje sledećih uslova: uz navođenje punog imena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, bez prerade preuzetog sadržaja i pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavljaće kršenje autorskih prava.
ANA ATANASKOVIĆ 