Sve je počelo trileće kolačem u restoranu na Košutnjaku, u jednom od prethodnih predvečerja. Sanja i ja smo krenule u šetnju no isprva odmah sedosmo u restoran. Činilo se da do šetanja neće ni doći.
A onda, kad je počeo da pada mrak, krenusmo kroz košutnjačke stazice, pa preko Hajdučke česme do knez Miloševog konaka.
E, tu je krenula magija. Prirodna magija, čarobnija od mnogih natprirodnih. Natrpirodno često može biti i izmišljeno, umišljeno, deluzijalno a samim tim i lažno. A prirodno je čisto. Često čisto. Uvek čisto.
Dakle, negde u blizini one fontane koja je skoro presušila i liči na umornu baru, u gornjem delu parka, koji prati ulicu uzbrdo ka Zvezdi i koga krase visoka povijena stabla tužnih vrba, ugledasmo roj svitaca.
I taj prvi, kako će se kasnije ispostaviti, mali roj bio je najveći koji sam do tada u životu videla. Viđala sam ih, leti, u Jasici, pored Morave, i zapamtila njihove sitne fascinirajuće osvetljenosti što bockaju mrklinu, neuhvatljivo kao treptaj ljudskog oka, još brže, brže.
Svetleli su svici, ti svetlavci, u zelenilu, a tako blizu ulice kojom su automobili prolazili gore-dole i kao da je do nje bila neka mreža koju nisu prelazili ali su zato unutar parka carevali! Cik, cik, cak, cak, minijaturni fenjerčići, treptaji zvezdica, svetleće tačkice, neuhvaljive kamerama telefona.
Snimale smo i slikale povremeno, i, evo, ja sada opisujem, ali ni snimak ni slika ni nijedna moja reč ne mogu dočarati tu čarobnost. A okolo njh i nas leto, koje je nagazilo grad, i ako je. Leto je najšira sloboda.
Sanja i ja kao u polusnu, ali žive i budne, ja življa nego celog tog dana. Kuda god se okrenemo – svici: gore, dole, levo, desno, u tišini krošanja, u samoći trave, tu, u sred grada, dok automobili brundaju, u savršenom kontrastu. Svetle, kao da jure nekuda i u isto vreme i stoje, svetle jer im se svetli, trepere, uživaju, pokrivaju zemlju, seckaju vazduh, te žiške, ta stvorenjca sa bioluminiscencijom.
Osećala sam kao da sam ušla u bajku, kao da sam u njenom centru, tako blizu kolovoza i sa namerom da se krećem trotoarom, ali povučena magijom svitaca kojih je bilo, ispostaviće se, bezbroj, svuda oko mene. Kao da smo bile u šumi Striborovoj ali bez straha (ta bajka me je užasavala u detinjstvu).
No, tu nije bio kraj. Krenule smo ka Topčiderskoj zvezdi i svitaca je bilo sve više! Rekoh već, kao u nekakvoj nevidljivoj mreži, u dubini šume, a mreža se sažima i širi, kao minikosmos, diše, diše kroz te svetlosne tačke. Ulazimo Sanja i ja dublje, dublje, a oni izranjaju. Ne, mi uranjamo u njihov svet.
Ne pamtim da sam ikada videla toliki broj svitaca ni kada bih uzela u obzir samo one koji su bili u donjem delu parka. A tek ceo vrveći “sloj” u gornjoj šumi! Te čarobne bube su nam oduzele dah i reči. I ovo što sada pokušavam da napišem nije dobro, nije dovoljno, nije dostojno. Ne može se opisati kako šuma ćuti dok svici govore, takođe ćutanjem. Pa se te dve vrste ćutanja spoje, igraju, kolovrate, zuje, viruju, kao poseban entitet, kao da se ne graniče sa ulicom. Univerzum svitaca se gibao, gibao u noći.
Cik, cak, cak, cik. Tik, tak.
I brzo i polako. Milijardu malih svitaca. U bučnom gradu. U svom univerzumu. Ne haju. Uživaju.
Vrisak mi je u grlu, malo njime remetim, malo ne remetim čaroliju. A njih sve više, što je dublje, to su gušće raspoređeni, vladaju šumom.
Fascinira me ta svetleća nehajanost. Moćna je.
U središtu smo bajke, u misterioznom kutku Senjaka. Nee..nije dobro rečeno. Senjak je ceo jedna velika, snena, još ne sasvim otkrivena misterija.
A svici…(ugrožena vrsta zbog hemikalija, kažu da ih je sve manje), njih bezbroj, eto ih, na Topčideru, svetleća dugmad u realnoj čaroliji. Realnoj, prirodnoj.
Tik, tik.
Svic, svic.
A mi…uhvaćene u mrežu svetlucanja svojom voljom. Čarolija pristanka, čarolija zvana biti jedno sa prirodom.
Kad se popesmo na Zvezdu, na drugoj strani grada je počeo vatromet, čiji su svetlosni pucnji bojili teget nebo.
Ana Atanasković / Samo voli
Tekst može biti, u celini ili u delovima preuzet i objavljen isključivo uz poštovanje sledećih uslova: uz navođenje punog imena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, bez prerade preuzetog sadržaja i pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavljaće kršenje autorskih prava.
ANA ATANASKOVIĆ 